Само један ток мисли

Још једно пролеће. И даље га, као и претходних пар година, дочекујем џезом, чашом некаквог вина, са надом да ће предстојећи период протећи инспиративно и без већих трзавица. У пролеће се буде жеље, планови, отварају се неки нови видици. Те ствари се мењају из године у годину, и то је једна од лепших ствари које ми се увек догађају тада. Никада нисам потпуно сигуран како ћу размишљати и осећати се наредног пролећа. Увек је некако другачије. Волим ту неизвесност која почиње да се буди негде крајем фебруара, када сунце почиње да се појављује довољно често и дуго да је могуће од Калемегдана до Славије прошетати у друштву сенке која вас у корак прати, без икаквог негодовања милећи по тротоару окићеном хиљадама и милионима жвака избачених из уста оних којима је у датом тренутку досадило да грче вилицу у механичкој тежњи за исисавањем слатких сокова тог слаткиша који се не гута. Занимљиво је то... толико је различитих уста испљунуло толико тих готово истоветних белих флека на том тротоару... Све се оне подједнако идиотски и непотребно лепе за наше ђонове, а опет, толико је разноликости у њима. Када би случајно наступила нека опасна пандемија, и збрисала већи део људске популације, опет би се, служећи се само генетским материјалом расутим дуж Теразија и Краља Милана, могло клонирати довољно психофизички различитих људи да би људска раса могла да настави своје постојање без већих проблема. Чини ми се само, да се мој клон не би налазио међу том групом одабраних да одбране постојање човека од истих оних чељусти које су у желудац прошлости проследиле већи део живих врста на Земљи. Стварно нисам никад пљунуо жваку на линији Славија- Трг републике. Бар мислим да нисам. То можда има везе са тим да никад и нисам много жвакао та срања. Мада, кад мало боље размислим, мислим да ми је крајње време да почнем, јер, ако се заиста деси да нас све покупи некаква куга двадесет првог века, желео бих да баш мој клон буде један од оних који ће носити заставу Хомо сапиенса у битци против ништавила и пролазности. Мада...кад малко размислим...који ћу им ја?! Мислим да бисмо у те сврхе морали да натерамо све наше садашње и будуће научнике, књижевнике, филозофе и спортисте да што више пљују жваке на тротоар како би нам раса након тог великог помора била паметна, маштовита и здрава. Само, то бисмо морали да спроведемо у дело одмах, јер ће већина поменутих ускоро потпуно да нестнане са наших тротоара у потрази са неким захвалнијим и исплативијим тротоарима живота. А питање је да ли желимо генетски материјал пензионера, шљакера, шалтеруша, алкоса и пропалих студената који ће једини до краја наставити да пљују своје жваке на тротоар са кога ће се можда једном стругати ДНК будућности...