уторак, 09. фебруар 2016.

Сунчан дан на Орловачи

Сунчан, топао дан – један од оних неочекиваних, када усред зиме небо уместо снега, крваве кише, жаба или скакаваца, одлучи да кроз облаке пропусти продорне, топле зраке сунца, који чине да на кратко заборавимо на смрзавање, депресију и ужурбано ходање од тачке А до тачке Б. Сахрана – један од оних догађаја које бисмо сви избегли, али никада (или готово никада) то не чинимо јер се просто мора. Позната лица. Лица из прошлости. Као да су изникли из неког другог, туђег живота чији сам посматрач био. Поред уобичајне туге за главним актерима ових немилних, али и неизбежних друштвених окупљања, увек сам осећао и трачак некакве среће због сретања гомиле неких скоро или давно изгубљених људи. Можда сахране делимично и томе служе, не знам. Разговор са пријатељима и познаницима. Коментари о језивости целе ситуације, смењују се са насумичним темама које се природно намећу у разговору. Све то ову ситуацију чини мање страшном, а више некако животном, готово обичном – у исто време сви смо свесни да је то неочекивани, преурањени пораз живота у унапред решеној борби са бледом приликом у црној одори са изразитом страшћу према косидби и игрању шаха на плажи. Разговор на тренутак прекида крик – његова изузетна јачина условљена несагледивом дубином туге, величином и специфичним обликом капеле у функцији резонаторске кутије, накратко је распарала околни ваздух, на неколико секунди направивши савршени вакуум у околини. Његова фреквенција била је толико продорна да се звук усецао у кости, али и најдубље кутке бића. Поново разговор. Износе покојника и стављају га у онај аутомобил за голф и сахране. На његовом ниском крову је цвеће, доста цвећа. Одмах иза аутомобила стоји млада жена са дететом у рукама. Клинац од можда највише две године. Смешио се и показивао својим малим прстом у правцу великог жутог цвета са крова возила. Жена, држећи га једном руком, одломи цвет и даје му. Нисам више видео смешак јер ми угао нијие дозвољавао, али знао сам да је ту. Мали појма нема. Гробно место. Несагледива гужва. Опет онај крик. Певао је хор. Високо изнад, прелетао је авион. Чинило се као да је звук његових удаљених мотора био у сугласју са тоналитетом хора. Авион је пролетео, а хор је још певао. Све је било готово. Интензитет неких слика од тог дана, немерљив је. Живот је у том тренутку био беспрекорно измонтирани краткометражни филм, низ савршено уклопљених слајдова са темом губитка, животног апсурда, пролазности, и новог почетка. Волео бих да нисам све то видео, али просто се мора.

недеља, 08. јануар 2012.

Пијте више млијека, а мање нафте или како сам тражио посао

Петог октобра прошле године, коначно сам стекао диплому факултета са којим сам се натезао добрих пет година. Као што сви знамо, 5. октобар 2000. године за већину нас је представљао тренутак преокрета, тачка у времену од почев од које је требало да наши животи крену у једном новом, светлијем правцу, датум који је означавао крај једне ере сивила и друштвено-културног безнађа. После тог дана, све је постало лепо. Демократија је коначно, на плавом тепиху са жутим звездицама ушетала у наше животе. Корупција је искорењена, озлојађеност и песимизам су нестали из наших намучених српских душа, а годишња доба су коначно добила оне живописне боје које смо до тада видели само на телевизорима(барем ми који смо имали телевизоре у боји).

Те 2010. године, тај фамозни датум је за мене, по други пут, значио нови почетак. Тада сам дипломирао на Одсеку за скандинавистику на Филолошком факултету у Београду. Није ми било тешко да тих последњих неколико месеци учим као никад у животу, јер сам знао да је то неминовност за све оне који желе да стекну ласкаву титулу академског грађанина, која ће им касније у животу отварати врата успеха и опште признатости у друштву. Е, ту почиње моја прича која до данашњег дана није добила развој који сам тако жељно очекивао.

Након пар месеци од дипломирања, крећем да као практикант радим у једној од наших највећих маркетиншких компанија. Чињеница да за то није требало да добијем ни динара, никако ми није сметала, јер сам, искрено говорећи, заиста желео да научим посао – да испечем занат, што би се рекло. То је за мене био један потпуно нови свет, потпуно ван лингвистичких оквира у којима је моје академско биће обитавало толико година. Било ми је занимљиво, јер је требало да научим толико нових ствари, о којима до тада нисам знао ништа. Да скратим причу – после месец дана у тој фирми, нисам научио скоро ништа осим како се стичу квалитетни хемороиди од бесомучног беспосленог седења на климавој фотељи. Добро, мало сам претерао – ипак сам научио штошта корисно за тих тридесет дана праксе. Навешћу неке од најбитнијих сазнања до којих сам дошао:
- Главни град Брунеја је Бандар Сери Бегаvан.
- У тек откривеној гробници једног Кинеског владара из 2. века н.е. нађен је фосилизован швајцарски ручни сат.
- Амигдала је примитивни део мозга заслужан за настанак страхова.
- Цеца има стрије.
- Палма: У Јагодини нема педера.
- Тома Николић: И даље волим Шешеља.
- Баки Б3: Волим да једем.
Права истина је да за мене у том тренутку једноставно није било посла – тим у који сам запао, са клијентом је имао некакав уговор о тајности информација, и они никако нису могли да ме укључе у рад, јер их је у томе спречавао низ клаузула о тајности које су ме понекад више личиле на некакве протоколе тајних агената него на обични уговор о сарадњи између две стране. Могао сам само да их гледам, тако успешне, младе и цењене, како раде нешто што ја жарко желим, а не смем. За неке од њих сам био убеђен да се свакодневно љубе у уста са својим огледалом. Након месец дана блејања по интернету играња игрица и читања разноразне корисне и некорисне литературе, моја пракса се завршава. Рекоше ми да ће ме пребацити у другу, сестринску фирму, где ће за мене бити више посла. И тако одох ја у фирму бр.2. Тамо је ситуација била боља – био сам ван себе од среће што је коначно неко пристао да ми укаже поверење и дозволи ми да учим посао због ког сам ту и дошао. И драго ми је што сам ту радио, јер сам стварно научио много о маркетингу, о људима. Ипак, највише сам сазнао о самом себи. Нећу се превише задржавати на опису овог посла, јер је начелно, ту све било ок. На крају, ипак нисам добио посао. За мојим рачунаром се одмах по мом одласку нашла девојка која је исто као ја, дошла да ради за позамашну суму од Ништа српских динара. Поново сам, као и након студија, морао да се навикнем на темпо живота изражен кроз просту формулу: кућа – теретана, теретана – кућа. Уз то се, наравно подразумева бесомучно слање ЦВ-ја свим фирмама које у Београду нису под стечајем. И тако месецима.

Једног кишног петка око 7 сати, зазвони ми телефон. Са друге стране – један пискав женски глас који ми са одушевљањем саопштава како сам ушао у ужи избор за место у једној фирми која се бави wелнесс-ом. Није се баш потрудила да ми каже име фирме, али у том тренутку, то ми није било ни битно. До тада сам послао преко 100 ЦВ-ја, и нисам баш био сигуран коме сам све слао. Разговор: сутра у 14х. У договорено време, долазим на речено место, и ту креће Зона сумрака...или Зона Замфирова, нисам потпуно сигуран. На вратима ме дочекују скоро нестварна, насмејана лица – млади мушкарци и девојке у шљаштећим оделима, готово мормонски љубазни. Упућују ме у просторију где је требало да попуним некакав упитник. На моје изненађење, ту затичем двадесетак људи који мирно седе, чекајући да баш они добију посао. Деловало је као да ни они, попут мене, не знају шта би заправо ту требало да раде. Након петнаестак минута ишчекивања, појављује се младић са пројектором, уз речи:
- Ево, сад почиње презентација, знам да сте једва дочекали. - Каква проклета презентација – помислих. - Ало бре, па дошао сам на разговор за посао, а не на некакав матине сумњивог садржаја! Платно се осветлило, и тад ми је све постало јасно: у доњем десном углу, стајао је натпис Хербалифе. Ту је почела да се смењује плејада презентера који су са ентузијазмом причали о стотинама и хиљадама еура које зарађују, о успеху, добрим колима која возе, путовањима и дивном дружењу на семинарима у њиховој организацији. Очајник би сигурно пао на овако идиличне приче о томе како свако може да постане богат и срећан за кратко време. То што се заправо посао своди на уваљивање полусумњивих еликсира здравља људима на улици није толики проблем, кад вам се за то нуди да „живите као књаз“, како је то рекло једно од бића која су држала презентацију. Након получасовног мршења мошница, дат нам је упитник. Пошто сам некако издржао ту тридесетоминутну ерупцију логореје, одлучим да се мало пошалим са нашим домаћинима. На увид вам дајем одговоре на нека од најзанимљивихих питања из поменутог упитника:
- Којом платом бисте били задовољни у овој фирми? Одговор - 200.000 динара.
- Да ли сте спремни да похађате наше семинаре из области здраве хране? Одговор – НЕ.
- Да ли живите здраво? – Одговор – Не, и јако сам болестан.
Као шлаг на овој фекалној торти, био је разговор са референтом који ме је на ову шараду позвао. Испред мене се одједном створи омалена женска прилика изражено коцкасте главе, са косом којој би на густини позавидео и рођак Ит, из филма Породица Адамс. Дијалог је текао отприлике овако:
- Здраво Небојша, ја сам Марија, самном си причао преко телефона. Изволи седи.
Показала ми је погледом на омању столицу са моје леве стране. Кад сам сео, осетио сам се као некакав прерасли првак који је управо својом гломазном гузицом сео на столицу која је иначе предвиђена за малу, кошчату гузу детета које управо треба да пође у школу. Било је места отприлике за један мој гуз. Онај други је висио тако да је то изгледало као да сам сео на некакав балон.
- Хвала.
- Сад ћемо прећи преко одговора које си дао у упитнику који ти је предат.
- Само напред.
- Овде пише да ниси баш задовољан својом килажом(да, у упитнику је заиста стајало ово питање).
- Тачно, прекинуо сам да тренирам пре око 6 месеци, па сам успут набацио пар кила на стомаку, и пар кила у форми љубавних појасева. А имао сам раван стомак.
- Да ли би волео да то промениш?
- Да.
- Одлично, онда си дошао на право место.
- Стварно? Ја сам планирао да се вратим на тренинге, а нисам знао да их и ви одржавате. Који су вам термини?
- Какви термини?
- Па тренинга. Мени одговарају уторак, четвртак и недеља...али никако недеља пре подне и током дана, то је време кад блејим са својом девојком. Увече би било најбоље.
- Паа, ми...овај, не држимо такве тренинге. Ми држимо семинаре.
- Аааа, ја мислио да држите тренинге!
- Не, али држимо изванредне семинаре из области здраве исхране, да ли вас то занима?
- Не.
- Видим да сте у упитнику написали да не желите да похађате семинаре, али то је јако битно за стицање увида у посао који бисте обављали. Први од њих кошта само 500 динара.
- Аха, па, не занима ме, ја сам мислио да радим без семинара, а и нешто ми се не дају паре.
- Ааа...хм...да ли вас уопште занима концепт здраве исхране?
Њене огромне плаве очи жене бродоломника, постајале су све разрогаченије, да сам помислио да би у сваком тренутку, уз звук отварања шампањца, могле да искоче из својих дубоко усађених јама, тик испод огромног чела, које ме је неодољиво подсећало на чело једне врсте неразвијенијих примата.
- Не. То ми је мало досадно.
- Али, то је веома уносна инвестиција, те паре би вам се вратиле стоструко.
- Стварно? Па то је дивно. Значи, после сваког семинара, ви ми уплаћујете новац за присуствовање.
- Не. Ви бисте тај новац зарадили продајом наших производа.
- Ааа! Па, то ме не занима. Заправо, ја не желим да радим ово.
- Шта?! Па ја сам мислила да...
Ту је прекидох:
- Ја заправо нисам ни конкурисао за место у овој фирми. Ја сам свој ЦВ послао фирми Делта Комерц. Искрено, није ми потпуно јасно како и зашто сам овде позван на разговор. Ћутала је. После неколико изразито непријатних секунди тишине, скрушено ме је упитала:
- А да ли сте можда заинтересовани за коришћење неког од наших производа, они су веома...
Ту сам је поново прекинуо:
- Не, нисам заинтересован, ја више волим чврсту храну, волим да зароним зубе у оно што једем. Нисам неки љубитељ хране која мора да се пије.
Устао сам са столице, пружио јој руку, и изашао напоље. Могао сам да осетим мирис њеног збланутог погледа док сам ишао ка вратима. Мирисао је као јутарњи задах са примесама запаљене траве.

Након неких месец дана, позову ме на нови разговор за посао. Овај пут је то била нека страна брокерска компанија. Пре разговора, проверим их на нету – основана 1994. у Хонг Конгу, послује у више од 20 земаља света итд. - То је то - помислим- коначно фирма која се не сврстава у ред корпоративних секти, као што је то случај са овом претходном. Појавио сам се у фирми у договорено време. Примио ме је помало дабролики, млађи човек у поприлично старомодној пругастој кошуљи. Разговор трајао десетак минута, што је стварно деловало прекратко, али ми се некако све то чинило обећавајуће, јер је прича била стварно ок: свиђа му се мој Цв, и спреман је да ми пружи шансу у њиховој компанији. Пре практичног рада, морао бих само да прођем тронедељну обуку за брокера, након чега бих полако, бебећим корацима, почео да тргујем на берзи. Паде ми ту на памет да се то можда плаћа, али сам претпоставио да би ми овај то сигурно поменуо. Једино ми је мало сумњиво било то што ми је у неком тренутку напоменуо како неки од њихових брокера зарађују и до 5000 еура месечно. Озбиљне фирме крију податке о платама запослених као змија ноге, и то ми је убацило малену бубу у главу. Ал, нема везе, нисам хтео да размишљам негативно. Обука је била занимљива, и стварно сам се тих првих дана осећао сјајно – чињеница да поново учим, и то нешто што ми је јако занимљиво, вратила ми је елан и веру у себе, а претпоставка да ћу коначно после тога имати посао, дала ми је толико позитивне енергије, да сам се осећао као тотални цар. Мало сам се, додуше, изненадио кад сам првог дана сконтао да предавања води исти тип са којим сам имао разговор, као и да, осим мене, ту има јос 15-так људи који ће исто тако похађати обуку. После четири дана ове моје брокерске обуке, коначно је дошао крај недеље. У петак, пре почетка часа, предавач нам се обратио следећим речима:
- Која је најсигурнија гаранција у данашње време? Новац, наравно. Е, па, наша фирма је, да би се осигурала да ви после завршене обуке нећете наћи други посао, решила да уведе систем плаћања обуке. Тај новац ћемо вам, разуме се, касније вратити.
Што се тиче цене – права ситница, како би то рекао лик из стрипа алан Форд. Нећу рећи о којој је суми реч, то је мање битно од сазнања да су нас све насанкали причама о послу и вртоглавом успеху који нас чека након завршене обуке. Након овог кратког увода, и овде је следио упитник, овог пута о знању које смо стекли после прве недеље. Док сам одговарао на питања, ухватим себе како се знојим, концентрисан на давање тачних одговора. У том тренутку сине ми у главу - Па ја све ово знам!!! Да ли стварно имам потребу да то доказујем некоме ко управо од мене тражи да му платим за нешто што није требало да се плаћа, и то без гаранције да ћу после добити посао?!
И тако, опет почнем да се играм са одговорима:
- Које су основне фигуре промене тренда вредности валутних парова? Одговор - пиштаљка, банана, лисице, конопац и вазелин.
- Који су основни показатељи промене тренда? Одговор - Мучнина, дијареја, цинизам, мама и тата.
Предао сам свој папир и изашао. Неколико дана после овог догађаја, на неком форуму сам прочитао како иста фирма ово ради већ годинама уназад – најпре вас позову на разговор, где вам кажу како имате сјајну биографију, након чега вам понуде обуку, после које почињете да радите за њих. И наравно, после прве недеље, траже вам паре уз већ поменуто образложење како је то само да би се осигурали да ћете ви редовно похађати предавања, и да се после завршеног курса нећете запослити у некој банци. Разуме се, до данас никоме нису вратили паре, и нико од оних који су обуку похађали, није добио посао.

Наравоученије ове приче, дао је Грунф, још један од ликова из Алана Форда - Боље нешто од нечега, него ништа од ничега. Дакле, нађите нешто што вам попуњава време између слања ЦВ-ја - небитно да ли је то теретана, читање књига или вожња бицикла. Водите љубав, или пак, мастурбирајте ако немате са ким. Битно је да не останете без вас самих.

До следећег разговора за посао,

Поздрав

четвртак, 03. новембар 2011.

Дан када сам постао мрмот

Данас је среда. Можда сам ја луд, али чини ми се да се ова среда ни по чему не разликује од потоњег уторка или понедељка. Дани су постали досадни гмазови који више ни због чега немају потребу да се разликују једни од других. Или смо, пак, ми ти који се полако али сигурно претварају у досадне, пасивне гмизавце који више немају курс кога ће се држати док плове том непрегледном пучином океана свакодневице. Не знам, чини ми се да је ипак реч о овом другом. Свакодневно на интернету гледам огласе за посао, те магичне стихове који нама, свршеним студентима, магистрима и инжењерима упорно нуде светлу будућност поплочану гомилом еура, динамичним радним окружењима, шансу за напредовањем и личним и професионалним остваривањем. То ме подсети на ону епизоду Саут парк-а, ону у којој Ренди, Стенов ћале игра игрицу Хероин Хироу, где је на екрану јасно приказана рука која се упорно боцка иглом, док играч покушава да стигне некаквог слатког, насмејаног змаја. Цела фора је у томе што тог змаја нико жив не може да ухвати, док се игра заправо заснива на све бесомучнијем убадању у фиктивну вену, уз константно пробијање коже саздане од гомиле пиксела на екрану.
А на ТВ-у радикали, напредњаци, демократе и либерали испредају истоветне идиличне приче о благостању, правди, једнакости... У суштини, исти дјаво као и са оним огласима за посао. Изгледа да се најисплативија делатност данас у Србији заснива на промовисању сложене вештине, у историји уметности познате под називом „продавање муда за бубреге”. То не може, нити је икад могао свако. Ова префињена уметност, одувек је била резервисана за оне, од Бога обдарене магичним недостатком скрупула, увиђавности и свести о друштву ком припадају. Благословени били – они су једини који ово, коровом колотечине обрасло друштво, чувају од бујице апатије која се, попут канализације у Крњачи, све брже шири међу нашим зградама, кућама и улицама. Да није њих, ми не бисмо имали кога да мрзимо, коме да се смејемо и чему да се надамо. Тадићу, хвала ти што нам чуваш Косово, Дачићу, хвала што се на улицама овог лепог града осећамо безбедно, Ђиласе, хвала што на истим тим улицама не газимо по смећу, фекалијама и пребијеним хомосексуалцима, и наравно - Томо, хвала ти што бринеш за истину и правду, и проблеме незапослених, и хвала ти што повремено пред камерама љубиш малу децу – људи то све мање раде... Мислим, има таквих, али их из неког разлога госн Дачић непрекидно хапси... Хвала свима вама који се свакодневно, од јутра до вечери, трудите да се ми осећамо поноснима због тога што живимо у овој нашој лепој Србији међ' шљивама.
Живео Дан мрмота – дан када, непосредно пред буђење пролећа, слатки, месецима хибернирани глодари, коначно извирују из својих зимскух кућица, не би ли проверили да ли је напољу све исто као што је било пре него што су се ушушкали у своју зимску постељу. Радознали су да сазнају да ли је никао још који тржни центар, да ли су кинези коначно направили мост преко Дунава, и да ли је Динкић компоновао још неку песму за Кикија Лесендрића. Ах, да, док они тако помно посматрају свет који се тако много променио од прошлог новембра, људи, окупљени у масама, жељно ишчекују да виде само једну ствар: да ли ће ова љупка животиња угледати своју сенку. Ако је угледа, и врати се у своју јазбину, то значи да ће тек започела година бити рђава, и да ваља отрчати до најближег хипер-маркета у набавку уља, брашна, млека у праху и шећера у коцкама. Ако мрмот, пак, ту своју сенку не угледа, и не врати се у свој топли брлог, то недвосмислено значи да је пред нама сретна и берићетна година пуна осмеха, пара и здравља. Само, у последњих неколико година, или децнија, мрмоти су постали лењи и незаинтересовани за спољни свет, па све ређе уопште излазе напоље. Разлог за то је јасан: немају времена. Од 9 ујутру иде турска серија, после чега следе Пингвини са Мадагаскара, па сукцесивни низ културно-образовних емисија попут Фарме, Великог брата, Парова, Гранд параде, а све то крунисано емитовањем друге турске серије. Нема се, селе, времена за тамо неки излазак из куће! Па ко ће онда остати поред телȅвизора, како тај битни појам изговара фина господа са Радио-телȅвизије Србије. Нису ни мрмоти сисали весла. Боли их њихов танки пенис да губе време на нас доконе, који само чекамо да угледамо те њихове мекане, пуфнасте главице, не бисмо ли дознали хоћемо ли ове године бити срећни.
Е, па, у следећем животу, далеко би најисплативије било родити се као мрмот, и да сви заједно, од сумрака до свитања, лепо чешкамо наша мала, чупава, ушушкана јајца. И тако све до завршетка мајанског календара.

Пс За неупућене:

http://www.imdb.com/title/tt0107048/

среда, 03. март 2010.

Само један ток мисли

Још једно пролеће. И даље га, као и претходних пар година, дочекујем џезом, чашом некаквог вина, са надом да ће предстојећи период протећи инспиративно и без већих трзавица. У пролеће се буде жеље, планови, отварају се неки нови видици. Те ствари се мењају из године у годину, и то је једна од лепших ствари које ми се увек догађају тада. Никада нисам потпуно сигуран како ћу размишљати и осећати се наредног пролећа. Увек је некако другачије. Волим ту неизвесност која почиње да се буди негде крајем фебруара, када сунце почиње да се појављује довољно често и дуго да је могуће од Калемегдана до Славије прошетати у друштву сенке која вас у корак прати, без икаквог негодовања милећи по тротоару окићеном хиљадама и милионима жвака избачених из уста оних којима је у датом тренутку досадило да грче вилицу у механичкој тежњи за исисавањем слатких сокова тог слаткиша који се не гута. Занимљиво је то... толико је различитих уста испљунуло толико тих готово истоветних белих флека на том тротоару... Све се оне подједнако идиотски и непотребно лепе за наше ђонове, а опет, толико је разноликости у њима. Када би случајно наступила нека опасна пандемија, и збрисала већи део људске популације, опет би се, служећи се само генетским материјалом расутим дуж Теразија и Краља Милана, могло клонирати довољно психофизички различитих људи да би људска раса могла да настави своје постојање без већих проблема. Чини ми се само, да се мој клон не би налазио међу том групом одабраних да одбране постојање човека од истих оних чељусти које су у желудац прошлости проследиле већи део живих врста на Земљи. Стварно нисам никад пљунуо жваку на линији Славија- Трг републике. Бар мислим да нисам. То можда има везе са тим да никад и нисам много жвакао та срања. Мада, кад мало боље размислим, мислим да ми је крајње време да почнем, јер, ако се заиста деси да нас све покупи некаква куга двадесет првог века, желео бих да баш мој клон буде један од оних који ће носити заставу Хомо сапиенса у битци против ништавила и пролазности. Мада...кад малко размислим...који ћу им ја?! Мислим да бисмо у те сврхе морали да натерамо све наше садашње и будуће научнике, књижевнике, филозофе и спортисте да што више пљују жваке на тротоар како би нам раса након тог великог помора била паметна, маштовита и здрава. Само, то бисмо морали да спроведемо у дело одмах, јер ће већина поменутих ускоро потпуно да нестнане са наших тротоара у потрази са неким захвалнијим и исплативијим тротоарима живота. А питање је да ли желимо генетски материјал пензионера, шљакера, шалтеруша, алкоса и пропалих студената који ће једини до краја наставити да пљују своје жваке на тротоар са кога ће се можда једном стругати ДНК будућности...



понедељак, 11. јануар 2010.

Више не примам пошту

Поново сам се уместо ујутру, пробудио у време кад неки људи већ долазе са посла. У последње време сам баш опасно почео да јебавам сопствени биоритам... Знам – ускоро ће се ситуација обрнути, па ћемо да видимо ко ће кога да јебе... До тада – уживаћу у томе што сам још увек тај који диригује поменути фигуративни сношај. Поглед кроз прозор говори ми да је напољу опет облачно и да вероватно пада она кретенска киша. После једно пола сата дисања у јастук, одлучим да устанем. Док стављам воду за своју уобичајну каву абортушу, размишљам о томе како постоји сасвим реална могућност да ми једног дана, услед испијања дебилних количина тог напитка који у мом случају више подсећа на мочварни муљ, деца буду поприлично ретардирана. Попио сам пола шоље поменуте текућине и отишао у продавницу не бих ли си купио неко ђубре за доручак...или ручак, како за кога. Ујутру у продавници увек ради иста жена. Увек је затичем у истом положају за касом. Једина ствар која се за последњих пар година променила у поменутој радњи јесте чињеница да су дотичној госпођи бркови порасли за око пола центиметра... Након што сам узео хлеб и некакву идиотску саламу, отидох до држача за новине. Наслови су били следећи:
- Курир: „Чеда краде за хероин”
- Правда: „Томислав Николић: Тадић народу кашику из уста краде”
- Блиц: „Србија рај за инвеститоре”
- Новости: „Боро Остојић, пензионер: Највише волим пасуљ са ребарцима”
Помислих како би било боље да, уместо текста, уредници новина почну празан папир да умачу директно у говна, и тако их даље дистрибуирају широм ове наше ћакнуте отаџбине. Пипање и мирисање фецеса са папира је дефинитивно поучније од садржаја наших дневних новина. Бар ће деца једног дана знати да препознају срање кад га виде. Платио сам бркатој дами за касом, и кренуо дома. Код капије се сетим да погледам да ли смо добили какву наочиту пошту. Нашао сам пар коверти, извукао их и утрчао у кућу не бих ли побегао од усране кише којој се изгледа баш осладило да нама бедницима пада на главе и кровове. Коверте су биле потпуно мокре. Сандуче ми је скроз раздркано, па прокишњава. Пар рачуна: Теленор, Телеком, кабловска, упозорење пред искључење струје... и једно писмо...знао сам да није рачун јер је коверта била мала, и имала је некакву лепу маркицу на себи. Мирисала је. Погледам адресу и видим: Михаила Шолохова 66/а - да...дефинитивно је за мене...коверта је била жуте боје, па сам претпоставио да није намењена некоме од мојих родитеља. Или је за буразера или за мене. Сад ћу сазнати, рекох себи, и погледах име примаоца одмах испод своје адресе. ШТА КОЈИ КУРАЦ?! Ко је сад Милан Стојадиновић?! Милан Стојадиновић, Михаила Шолохова 66/а. Могао сам да мислим...у мојој улици иначе постоји чак неколико кућа 66/а. Тај Милан, мора да је живео у једној од бочних уличица од којих већина дели име са овом мојом... А поштара, фала курцу, боли пичка да се шета по запећцима, па је лепо, каопо обичају, све стрпао у моје сандуче... ми смо савесни људи, па ћемо поделити остатак поште... па сви се знамо ваљда, то је иста улица...да...као што се знају сви људи у Булевару краља Александра...Узео сам то писмо, и бацио га у пољски ве-це.
Како би дивно било кад би сва писма директно из сандучета упадала уутробе пољских клозета...ионако су то углавном све јебени рачуни...
А Милана ко јебе.





http://www.youtube.com/watch?v=0pWnZFrdQFE

недеља, 10. јануар 2010.

Бака Евица и њен пањ

Јутрос у седам часова,отидох до господина Миће Хаџимарковића, јединог брице у вароши. Упитах га да ли би могао да ме подшиша и обрије, јер после морам ићи код француског конзула у Београд, а сви знамо колико Француз држи до добре хигијене. Госн Мића ми рече тад како нема времена јер мора болесну мајку да одведе до најближе болнице, јер јој се појављују некакви наочити чиреви на рукама. Рекох му да нема везе и да се може слободно носити у трули курац, а што се мајке тиче, да јој желим да добије још и скорбут, па да јој поиспада и оно мало зуба што јој остадоше у глави.

Зима, џез и прашина

Од када је пао снег, скоро искључиво слушам џез, нешто класике, и наравно - Душана Прелевића. Схватио сам да је са тим човеком, те две хиљаде седме године умро и сам Београд...барем оно што је од њега остало. Ту мислим на онај Београд са душом, срцем и мудима. Мислим на град у коме су барабе писале песме, град у коме су севале песнице а не ножеви( што нажалост, није спречило Прелетово десно око да налети на један), мислим на град у коме су сви са и мало духа одлазили у кафане не би ли из њих, као из књига, упијали туђе приче, искуства и емоције, и наравно, истој тој кафани предавали своје на чување. Кад мало размислим, овде уопште није реч о ,,овом'' и ,,оном'' Београду. То је зато што он више не постоји. Са доласком боја, постајао је све безбојнији, да би се на крају претворио у неугледно анемично копиле настало спајањем лоших друштвено-политичких околности и културне деградације у последњих неколико деценија. Када бих цео данашњи Београд морао да опишем једном речју рекао бих - СПЛАВ. У случаји оног старијег, рекао бих - ЏЕЗ. Београд је тада у себи садржавао саму срж онога што називамо џезом- интелигентну спонтаност, душу прожету најразнобојнијим емоцијама из различитих времена, као и некакву недефинисану дубину чији су невидљиви чиниоци, попут прашине на старом намештају, наговештавали да је реч о нечему старом и веома вредном. Београд је БИО џез, и поред тога што се oн сам није превише свирао.





У знак сећања на београдскиог песника, фајтера и боема, Душана Прелевића-Прелета(1948- 2007)