недеља, 14. јануар 2018.

Само један обичан сол у Пекингу

С обзиром на то да је у Кини све толико другачије од онога што сам до сада сматрао познатим, мислим да је сасвим оправдано да од сада дане проведене овде, уместо данима, ословљавам речју "сол", што је званични назив за период од 24 часа на Марсу. Посматрано са Марса, Земља је само једна тачка на небу, налик звезди бледоплавичастог сјаја. Посматрано из Кине, мој свет се види као мала црвена, светлећа тачка на ободу екрана мог телефона. То је заправо мини диода која светли црвено када на телефон доспе нова порука. И Марс и Кину греје исто сунце, с тим што је оно у Кини јаче и бљештавије. Мада, понекад се слабије види од смога. Пси су мали у Пекингу. Људи без изузетка шетају само мале псе. И улични пси су мали. И мирни. Ни једном их нисам чуо да лају. Као да су и они свесни строгоће кинеских закона о јавном реду и миру, као и немилосрдности полиције приликом успостављања поменутог реда и мира.

Метро

Метро к'о метро.

Зелена у Пекингу и друге приче

Зеленило у Пекингу, друге је боје у односу на оно у Београду. Београдска трава, крошње дрвећа, живе ограде, све има неку другу нијансу зелене. Ово пише човек који је због недовољног распознавања нијанси црвене и зелене званично делимично неспособан за служење војног рока. Али чак и ја, тако накриво насађен, видим разлику у зеленој боји. Београдска зелена има више живота у себи, некако је старија од ове пекиншке зелене.
Црвена је, пак, овде пуно јаркија и интензивнија него она у Београду, али то је и за очекивати.

Кинеске девојке изгледају као Јапанке које су облачили Цигани.
Кинези немају Цигане, само друге Кинезе.

Овде постоји линија аутобуса "666". У Београду, она постоји само онда кад шофер металац заврши са вожњом и упути се ка гаражи.

Данас сам се возио у једном од оних њихових рикши. То је заправо у просеку тридесетак година стар мопед са набуџеним делом за седење, која му дође попут какве наочите покретне кућице. И даље ми није јасно како овако нешто може да постоји, а камо ли да вози. Нарочито је занимљив начин на који они возе ову њихову азијску верзију Дајане. Иду у супротном правцу кад то пожеле, каче тротоаре, људе, друга возила...
Проклета шизофренија.

Јуче сам у једном кафићу наручио еспресо, дупли. Конобар, клинац, почиње да ми говори нешто што у том тренутку нисам разумео. Одрично је климао главом из чијих уста је неколико пута изашла реченица: "Zhè hěn kǔ". Нисам га разумео све док није извукао телефон и преко некакве апликације за превођење енглезовао ту своју мини фразу. "Ово је јако горко", заправо је говорио.Човече. Па и треба да буде горко, све му јебем. Не вреди, кинеском непцу је ненормално све што у себи нема проклетог шећера. Клинац је био симпатичан, само је хтео да ме упозори, да се не бих разочарао. Насмејао сам се и потврдно климнуо овом мојом дебилном главом.

Неколико запажања о Кинезима

- Кинези јако споро ходају.
- Кинези мљацкају док једу.
- Кинези гласно пљују на улици.
- Прде у метроу.
- Често спавају где стигну:
у кафићима, на клупама, у метроу...

Сви кажу да је ваздух овде лош, али ја то ништа не примећујем.
Сви кажу да је Пекинг огроман, али ја само видим и осећам да
припада неким другим људима.

Филм "Изгубљен у преводу" за мене је добио једну потпуно нову вредност. Ономад сам га гледао, а сада га живим. Добро би ми дошао Бил Мареј.

Кинези раде пуно. Поште и банке раде 7 дана у недељи.

Лотос. Заправо корен лотоса. Изгледа дивно кад се исече на кришке. Али је зато укус јебени пакао.

Постоји могућност да је писмо за С. уместо у Србију отишло у Сибир. Или у Сирију...




понедељак, 06. новембар 2017.

_

Седим. Чекам. Ослушкујем себе и свет.
Тишина је, како у мени, тако и изван.
Трансформација у току, несхватљиво је спора.
Ипак, осећам је.
Осећам доста тога - ваљда то значи да сам жив.
Понекад не желим да сам жив.
Напорно ми је све.
Мисли су тешке, храпаве и незграпне.
Дилеме мењају облике, величине и боје.
Људи мењају облике, величине и боје.
Свет мења облик, величину и боју.
Небо је исто.
Сунце је исто.
Месец је ту, исти као што је одувек био.
Ја нисам исти.
Ти си другачија.
Први пут у животу, слова ми нису довољна.
Речи су ми празне.
Плућа су ми све мања, а срце пред спавање ради брзо.
Можда је то због кафе, можда због тебе.
Мислио сам да ћу до сада бити мудрији,
Да ћу ствари разумети боље.
Ништа ја не разумем. Мудрост виси негде мраку,
Чека да налетим на њу случајно,
Као што сам на све битно налетео случајно.

То

Капи кише тихо шапућу речи песме коју још нисам написао.
Вероватно никада и нећу.
На столу испред мене стоје кључеви, шоља са нешто мало кафе и табла нимулида.
Гледају ме, видим да им нисам јасан.
Кафа лагано испушта свој благи мирис у простор око мене.
Простор око мене лагано певуши мелодију коју ја не чујем.
Само је осећам, знам да је ту.
Још нешто је ту око мене.
Још увек не знам шта је то.
Знам само да То није лоше.
Понекад ме То вуче на разне стране.
Доводи ме у различите улице,
Наводи ме да застанем без очигледног разлога.
Тера ме да будем замишљен.
Некад се тако изгубим у себи,
У световима којих нема,
У световима које сам у тренутку направио
Само зарад тог тренутка.
Можда је и мене неко тако у тренутку направио.
Можда сам и ја део нечијег света,
Ког заправо и нема.

уторак, 09. фебруар 2016.

Сунчан дан на Орловачи

Сунчан, топао дан – један од оних неочекиваних, када усред зиме небо уместо снега, крваве кише, жаба или скакаваца, одлучи да кроз облаке пропусти продорне, топле зраке сунца, који чине да на кратко заборавимо на смрзавање, депресију и ужурбано ходање од тачке А до тачке Б. Сахрана – један од оних догађаја које бисмо сви избегли, али никада (или готово никада) то не чинимо јер се просто мора. Позната лица. Лица из прошлости. Као да су изникли из неког другог, туђег живота чији сам посматрач био. Поред уобичајне туге за главним актерима ових немилних, али и неизбежних друштвених окупљања, увек сам осећао и трачак некакве среће због сретања гомиле неких скоро или давно изгубљених људи. Можда сахране делимично и томе служе, не знам. Разговор са пријатељима и познаницима. Коментари о језивости целе ситуације, смењују се са насумичним темама које се природно намећу у разговору. Све то ову ситуацију чини мање страшном, а више некако животном, готово обичном – у исто време сви смо свесни да је то неочекивани, преурањени пораз живота у унапред решеној борби са бледом приликом у црној одори са изразитом страшћу према косидби и игрању шаха на плажи. Разговор на тренутак прекида крик – његова изузетна јачина условљена несагледивом дубином туге, величином и специфичним обликом капеле у функцији резонаторске кутије, накратко је распарала околни ваздух, на неколико секунди направивши савршени вакуум у околини. Његова фреквенција била је толико продорна да се звук усецао у кости, али и најдубље кутке бића. Поново разговор. Износе покојника и стављају га у онај аутомобил за голф и сахране. На његовом ниском крову је цвеће, доста цвећа. Одмах иза аутомобила стоји млада жена са дететом у рукама. Клинац од можда највише две године. Смешио се и показивао својим малим прстом у правцу великог жутог цвета са крова возила. Жена, држећи га једном руком, одломи цвет и даје му. Нисам више видео смешак јер ми угао нијие дозвољавао, али знао сам да је ту. Мали појма нема. Гробно место. Несагледива гужва. Опет онај крик. Певао је хор. Високо изнад, прелетао је авион. Чинило се као да је звук његових удаљених мотора био у сугласју са тоналитетом хора. Авион је пролетео, а хор је још певао. Све је било готово. Интензитет неких слика од тог дана, немерљив је. Живот је у том тренутку био беспрекорно измонтирани краткометражни филм, низ савршено уклопљених слајдова са темом губитка, животног апсурда, пролазности, и новог почетка. Волео бих да нисам све то видео, али просто се мора.