недеља, 14. јануар 2018.

Зелена у Пекингу и друге приче

Зеленило у Пекингу, друге је боје у односу на оно у Београду. Београдска трава, крошње дрвећа, живе ограде, све има неку другу нијансу зелене. Ово пише човек који је због недовољног распознавања нијанси црвене и зелене званично делимично неспособан за служење војног рока. Али чак и ја, тако накриво насађен, видим разлику у зеленој боји. Београдска зелена има више живота у себи, некако је старија од ове пекиншке зелене.
Црвена је, пак, овде пуно јаркија и интензивнија него она у Београду, али то је и за очекивати.

Кинеске девојке изгледају као Јапанке које су облачили Цигани.
Кинези немају Цигане, само друге Кинезе.

Овде постоји линија аутобуса "666". У Београду, она постоји само онда кад шофер металац заврши са вожњом и упути се ка гаражи.

Данас сам се возио у једном од оних њихових рикши. То је заправо у просеку тридесетак година стар мопед са набуџеним делом за седење, која му дође попут какве наочите покретне кућице. И даље ми није јасно како овако нешто може да постоји, а камо ли да вози. Нарочито је занимљив начин на који они возе ову њихову азијску верзију Дајане. Иду у супротном правцу кад то пожеле, каче тротоаре, људе, друга возила...
Проклета шизофренија.

Јуче сам у једном кафићу наручио еспресо, дупли. Конобар, клинац, почиње да ми говори нешто што у том тренутку нисам разумео. Одрично је климао главом из чијих уста је неколико пута изашла реченица: "Zhè hěn kǔ". Нисам га разумео све док није извукао телефон и преко некакве апликације за превођење енглезовао ту своју мини фразу. "Ово је јако горко", заправо је говорио.Човече. Па и треба да буде горко, све му јебем. Не вреди, кинеском непцу је ненормално све што у себи нема проклетог шећера. Клинац је био симпатичан, само је хтео да ме упозори, да се не бих разочарао. Насмејао сам се и потврдно климнуо овом мојом дебилном главом.

Нема коментара:

Постави коментар