Мљацкање. Једна од оних ствари које човека нервирају, без неке специјалне потребе да се даље објашњава тачан разлог изиритираности. У Кини, људи мљацкају. Јако. Ипак, то ме у њиховом случају све мање нервира. Оно што ме, пак, нервира несмањеним инзензитетом, јесте када чујем мљацкање које долази из усних апарата људи који евидентно нису Кинези.
Седео сам у кафићу и читао када је преко пута мог стола сео пар Американаца. Тип и девојка. Препознао сам их са факултета где сам похађао наставу кинеског. Наручили су гомилу хране. Он хамбургер, а она кофу пуну различитих гована: од крцкаве пилетине преко кромпирића, па све до колутића лука. Мљацкала је. Гласно. И причала пуних уста. После неких 5 минута, већ сам имао осећај да то све трајало сатима. Концентрација за читање, уступила је место жељи да устанем, пукнем јој шамар и избацим је напоље. Док сам тако неуспешно покушавао да се концентришем на своје штиво, паде ми на памет како у суштини и пси мљацкају док једу. За њих, то је само споредна појава при исхрани, звучна манифестација чињенице да другачије просто не могу. Пси су углавном слатки док тако мљацкају ту своју храну, ма каква она била. Људи који гласно мљацкају, изузимајући Кинезе којима је то део културе једења, у мојим очима далеко су испод паса ако говоримо о делу бонтона који се односи на ждерање. Псу ни једна друштвена норма не брани да мљацка. Него, да се вратимо на ово двоје преко пута. Није било довољно што је девојка мљацкала гласно попут лава који управо прождире газелу, већ је била и обдарена гласом чији ниво иритантности нисам скоро доживео. Боја гласа била је боја гласа детета, док је дикција била попут оне у веома размаженог детета. Наравно, искомбиновано са пуним устима гована, све је звучало једно десет пута горе. Више пута сам хтео да затражим рачун и одем. Ипак, пресудио је мазохистички део мене, убедивши ме да будем стрпљив и упоран. Након отприлике једночасовне сеансе мљацкања, причања пуних уста, пренемагања и невероватно празних прича, девојка се пожалила на брзину интернета која заиста није била на неком превисоком нивоу. Минут након првог пута, пожалила се опет. Њен пратилац, сложио се са њом, и у року од 2 минута, њихов рачун је био плаћен, а они већ у башти кафића, удаљавајући се у непознатом правцу. Осетио сам се као апсолутни победних, у тој суманутој бици, за коју они нису били свесни да се води од самог момента када су сели преко пута мог стола. Насмешио сам се, док сам им у мислима показивао прст.
Седео сам у кафићу и читао када је преко пута мог стола сео пар Американаца. Тип и девојка. Препознао сам их са факултета где сам похађао наставу кинеског. Наручили су гомилу хране. Он хамбургер, а она кофу пуну различитих гована: од крцкаве пилетине преко кромпирића, па све до колутића лука. Мљацкала је. Гласно. И причала пуних уста. После неких 5 минута, већ сам имао осећај да то све трајало сатима. Концентрација за читање, уступила је место жељи да устанем, пукнем јој шамар и избацим је напоље. Док сам тако неуспешно покушавао да се концентришем на своје штиво, паде ми на памет како у суштини и пси мљацкају док једу. За њих, то је само споредна појава при исхрани, звучна манифестација чињенице да другачије просто не могу. Пси су углавном слатки док тако мљацкају ту своју храну, ма каква она била. Људи који гласно мљацкају, изузимајући Кинезе којима је то део културе једења, у мојим очима далеко су испод паса ако говоримо о делу бонтона који се односи на ждерање. Псу ни једна друштвена норма не брани да мљацка. Него, да се вратимо на ово двоје преко пута. Није било довољно што је девојка мљацкала гласно попут лава који управо прождире газелу, већ је била и обдарена гласом чији ниво иритантности нисам скоро доживео. Боја гласа била је боја гласа детета, док је дикција била попут оне у веома размаженог детета. Наравно, искомбиновано са пуним устима гована, све је звучало једно десет пута горе. Више пута сам хтео да затражим рачун и одем. Ипак, пресудио је мазохистички део мене, убедивши ме да будем стрпљив и упоран. Након отприлике једночасовне сеансе мљацкања, причања пуних уста, пренемагања и невероватно празних прича, девојка се пожалила на брзину интернета која заиста није била на неком превисоком нивоу. Минут након првог пута, пожалила се опет. Њен пратилац, сложио се са њом, и у року од 2 минута, њихов рачун је био плаћен, а они већ у башти кафића, удаљавајући се у непознатом правцу. Осетио сам се као апсолутни победних, у тој суманутој бици, за коју они нису били свесни да се води од самог момента када су сели преко пута мог стола. Насмешио сам се, док сам им у мислима показивао прст.
Нема коментара:
Постави коментар