петак, 19. јануар 2018.

Мљацкање

Мљацкање. Једна од оних ствари које човека нервирају, без неке специјалне потребе да се даље објашњава тачан разлог изиритираности. У Кини, људи мљацкају. Јако. Ипак, то ме у њиховом случају све мање нервира. Оно што ме, пак, нервира несмањеним инзензитетом, јесте када чујем мљацкање које долази из усних апарата људи који евидентно нису Кинези.
Седео сам у кафићу и читао када је преко пута мог стола сео пар Американаца. Тип и девојка. Препознао сам их са факултета где сам похађао наставу кинеског. Наручили су гомилу хране. Он хамбургер, а она кофу пуну различитих гована: од крцкаве пилетине преко кромпирића, па све до колутића лука. Мљацкала је. Гласно. И причала пуних уста. После неких 5 минута, већ сам имао осећај да то све трајало сатима. Концентрација за читање, уступила је место жељи да устанем, пукнем јој шамар и избацим је напоље. Док сам тако неуспешно покушавао да се концентришем на своје штиво, паде ми на памет како у суштини и пси мљацкају док једу. За њих, то је само споредна појава при исхрани, звучна манифестација чињенице да другачије просто не могу. Пси су углавном слатки док тако мљацкају ту своју храну, ма каква она била. Људи који гласно мљацкају, изузимајући Кинезе којима је то део културе једења, у мојим очима далеко су испод паса ако говоримо о делу бонтона који се односи на ждерање. Псу ни једна друштвена норма не брани да мљацка. Него, да се вратимо на ово двоје преко пута. Није било довољно што је девојка мљацкала гласно попут лава који управо прождире газелу, већ је била и обдарена гласом чији ниво иритантности нисам скоро доживео. Боја гласа била је боја гласа детета, док је дикција била попут оне у веома размаженог детета. Наравно, искомбиновано са пуним устима гована, све је звучало једно десет пута горе. Више пута сам хтео да затражим рачун и одем. Ипак, пресудио је мазохистички део мене, убедивши ме да будем стрпљив и упоран. Након отприлике једночасовне сеансе мљацкања, причања пуних уста, пренемагања и невероватно празних прича, девојка се пожалила на брзину интернета која заиста није била на неком превисоком нивоу. Минут након првог пута, пожалила се опет. Њен пратилац, сложио се са њом, и у року од 2 минута, њихов рачун је био плаћен, а они већ у башти кафића, удаљавајући се у непознатом правцу. Осетио сам се као апсолутни победних, у тој суманутој бици, за коју они нису били свесни да се води од самог момента када су сели преко пута мог стола. Насмешио сам се, док сам им у мислима показивао прст.


недеља, 14. јануар 2018.

Само један обичан сол у Пекингу

С обзиром на то да је у Кини све толико другачије од онога што сам до сада сматрао познатим, мислим да је сасвим оправдано да од сада дане проведене овде, уместо данима, ословљавам речју "сол", што је званични назив за период од 24 часа на Марсу. Посматрано са Марса, Земља је само једна тачка на небу, налик звезди бледоплавичастог сјаја. Посматрано из Кине, мој свет се види као мала црвена, светлећа тачка на ободу екрана мог телефона. То је заправо мини диода која светли црвено када на телефон доспе нова порука. И Марс и Кину греје исто сунце, с тим што је оно у Кини јаче и бљештавије. Мада, понекад се слабије види од смога. Пси су мали у Пекингу. Људи без изузетка шетају само мале псе. И улични пси су мали. И мирни. Ни једном их нисам чуо да лају. Као да су и они свесни строгоће кинеских закона о јавном реду и миру, као и немилосрдности полиције приликом успостављања поменутог реда и мира.

Метро

Метро к'о метро.

Зелена у Пекингу и друге приче

Зеленило у Пекингу, друге је боје у односу на оно у Београду. Београдска трава, крошње дрвећа, живе ограде, све има неку другу нијансу зелене. Ово пише човек који је због недовољног распознавања нијанси црвене и зелене званично делимично неспособан за служење војног рока. Али чак и ја, тако накриво насађен, видим разлику у зеленој боји. Београдска зелена има више живота у себи, некако је старија од ове пекиншке зелене.
Црвена је, пак, овде пуно јаркија и интензивнија него она у Београду, али то је и за очекивати.

Кинеске девојке изгледају као Јапанке које су облачили Цигани.
Кинези немају Цигане, само друге Кинезе.

Овде постоји линија аутобуса "666". У Београду, она постоји само онда кад шофер металац заврши са вожњом и упути се ка гаражи.

Данас сам се возио у једном од оних њихових рикши. То је заправо у просеку тридесетак година стар мопед са набуџеним делом за седење, која му дође попут какве наочите покретне кућице. И даље ми није јасно како овако нешто може да постоји, а камо ли да вози. Нарочито је занимљив начин на који они возе ову њихову азијску верзију Дајане. Иду у супротном правцу кад то пожеле, каче тротоаре, људе, друга возила...
Проклета шизофренија.

Јуче сам у једном кафићу наручио еспресо, дупли. Конобар, клинац, почиње да ми говори нешто што у том тренутку нисам разумео. Одрично је климао главом из чијих уста је неколико пута изашла реченица: "Zhè hěn kǔ". Нисам га разумео све док није извукао телефон и преко некакве апликације за превођење енглезовао ту своју мини фразу. "Ово је јако горко", заправо је говорио.Човече. Па и треба да буде горко, све му јебем. Не вреди, кинеском непцу је ненормално све што у себи нема проклетог шећера. Клинац је био симпатичан, само је хтео да ме упозори, да се не бих разочарао. Насмејао сам се и потврдно климнуо овом мојом дебилном главом.

Неколико запажања о Кинезима

- Кинези јако споро ходају.
- Кинези мљацкају док једу.
- Кинези гласно пљују на улици.
- Прде у метроу.
- Често спавају где стигну:
у кафићима, на клупама, у метроу...

Сви кажу да је ваздух овде лош, али ја то ништа не примећујем.
Сви кажу да је Пекинг огроман, али ја само видим и осећам да
припада неким другим људима.

Филм "Изгубљен у преводу" за мене је добио једну потпуно нову вредност. Ономад сам га гледао, а сада га живим. Добро би ми дошао Бил Мареј.

Кинези раде пуно. Поште и банке раде 7 дана у недељи.

Лотос. Заправо корен лотоса. Изгледа дивно кад се исече на кришке. Али је зато укус јебени пакао.

Постоји могућност да је писмо за С. уместо у Србију отишло у Сибир. Или у Сирију...