_

Седим. Чекам. Ослушкујем себе и свет.
Тишина је, како у мени, тако и изван.
Трансформација у току, несхватљиво је спора.
Ипак, осећам је.
Осећам доста тога - ваљда то значи да сам жив.
Понекад не желим да сам жив.
Напорно ми је све.
Мисли су тешке, храпаве и незграпне.
Дилеме мењају облике, величине и боје.
Људи мењају облике, величине и боје.
Свет мења облик, величину и боју.
Небо је исто.
Сунце је исто.
Месец је ту, исти као што је одувек био.
Ја нисам исти.
Ти си другачија.
Први пут у животу, слова ми нису довољна.
Речи су ми празне.
Плућа су ми све мања, а срце пред спавање ради брзо.
Можда је то због кафе, можда због тебе.
Мислио сам да ћу до сада бити мудрији,
Да ћу ствари разумети боље.
Ништа ја не разумем. Мудрост виси негде мраку,
Чека да налетим на њу случајно,
Као што сам на све битно налетео случајно.

То

Капи кише тихо шапућу речи песме коју још нисам написао.
Вероватно никада и нећу.
На столу испред мене стоје кључеви, шоља са нешто мало кафе и табла нимулида.
Гледају ме, видим да им нисам јасан.
Кафа лагано испушта свој благи мирис у простор око мене.
Простор око мене лагано певуши мелодију коју ја не чујем.
Само је осећам, знам да је ту.
Још нешто је ту око мене.
Још увек не знам шта је то.
Знам само да То није лоше.
Понекад ме То вуче на разне стране.
Доводи ме у различите улице,
Наводи ме да застанем без очигледног разлога.
Тера ме да будем замишљен.
Некад се тако изгубим у себи,
У световима којих нема,
У световима које сам у тренутку направио
Само зарад тог тренутка.
Можда је и мене неко тако у тренутку направио.
Можда сам и ја део нечијег света,
Ког заправо и нема.