_

Седим. Чекам. Ослушкујем себе и свет.
Тишина је, како у мени, тако и изван.
Трансформација у току, несхватљиво је спора.
Ипак, осећам је.
Осећам доста тога - ваљда то значи да сам жив.
Понекад не желим да сам жив.
Напорно ми је све.
Мисли су тешке, храпаве и незграпне.
Дилеме мењају облике, величине и боје.
Људи мењају облике, величине и боје.
Свет мења облик, величину и боју.
Небо је исто.
Сунце је исто.
Месец је ту, исти као што је одувек био.
Ја нисам исти.
Ти си другачија.
Први пут у животу, слова ми нису довољна.
Речи су ми празне.
Плућа су ми све мања, а срце пред спавање ради брзо.
Можда је то због кафе, можда због тебе.
Мислио сам да ћу до сада бити мудрији,
Да ћу ствари разумети боље.
Ништа ја не разумем. Мудрост виси негде мраку,
Чека да налетим на њу случајно,
Као што сам на све битно налетео случајно.