То

Капи кише тихо шапућу речи песме коју још нисам написао.
Вероватно никада и нећу.
На столу испред мене стоје кључеви, шоља са нешто мало кафе и табла нимулида.
Гледају ме, видим да им нисам јасан.
Кафа лагано испушта свој благи мирис у простор око мене.
Простор око мене лагано певуши мелодију коју ја не чујем.
Само је осећам, знам да је ту.
Још нешто је ту око мене.
Још увек не знам шта је то.
Знам само да То није лоше.
Понекад ме То вуче на разне стране.
Доводи ме у различите улице,
Наводи ме да застанем без очигледног разлога.
Тера ме да будем замишљен.
Некад се тако изгубим у себи,
У световима којих нема,
У световима које сам у тренутку направио
Само зарад тог тренутка.
Можда је и мене неко тако у тренутку направио.
Можда сам и ја део нечијег света,
Ког заправо и нема.