Сунчан дан на Орловачи

Сунчан, топао дан – један од оних неочекиваних, када усред зиме небо уместо снега, крваве кише, жаба или скакаваца, одлучи да кроз облаке пропусти продорне, топле зраке сунца, који чине да на кратко заборавимо на смрзавање, депресију и ужурбано ходање од тачке А до тачке Б. Сахрана – један од оних догађаја које бисмо сви избегли, али никада (или готово никада) то не чинимо јер се просто мора. Позната лица. Лица из прошлости. Као да су изникли из неког другог, туђег живота чији сам посматрач био. Поред уобичајне туге за главним актерима ових немилних, али и неизбежних друштвених окупљања, увек сам осећао и трачак некакве среће због сретања гомиле неких скоро или давно изгубљених људи. Можда сахране делимично и томе служе, не знам. Разговор са пријатељима и познаницима. Коментари о језивости целе ситуације, смењују се са насумичним темама које се природно намећу у разговору. Све то ову ситуацију чини мање страшном, а више некако животном, готово обичном – у исто време сви смо свесни да је то неочекивани, преурањени пораз живота у унапред решеној борби са бледом приликом у црној одори са изразитом страшћу према косидби и игрању шаха на плажи. Разговор на тренутак прекида крик – његова изузетна јачина условљена несагледивом дубином туге, величином и специфичним обликом капеле у функцији резонаторске кутије, накратко је распарала околни ваздух, на неколико секунди направивши савршени вакуум у околини. Његова фреквенција била је толико продорна да се звук усецао у кости, али и најдубље кутке бића. Поново разговор. Износе покојника и стављају га у онај аутомобил за голф и сахране. На његовом ниском крову је цвеће, доста цвећа. Одмах иза аутомобила стоји млада жена са дететом у рукама. Клинац од можда највише две године. Смешио се и показивао својим малим прстом у правцу великог жутог цвета са крова возила. Жена, држећи га једном руком, одломи цвет и даје му. Нисам више видео смешак јер ми угао нијие дозвољавао, али знао сам да је ту. Мали појма нема. Гробно место. Несагледива гужва. Опет онај крик. Певао је хор. Високо изнад, прелетао је авион. Чинило се као да је звук његових удаљених мотора био у сугласју са тоналитетом хора. Авион је пролетео, а хор је још певао. Све је било готово. Интензитет неких слика од тог дана, немерљив је. Живот је у том тренутку био беспрекорно измонтирани краткометражни филм, низ савршено уклопљених слајдова са темом губитка, животног апсурда, пролазности, и новог почетка. Волео бих да нисам све то видео, али просто се мора.