Карудијанов Осмех: 2010

среда, 3. март 2010.

Само један ток мисли

Још једно пролеће. И даље га, као и претходних пар година, дочекујем џезом, чашом некаквог вина, са надом да ће предстојећи период протећи инспиративно и без већих трзавица. У пролеће се буде жеље, планови, отварају се неки нови видици. Те ствари се мењају из године у годину, и то је једна од лепших ствари које ми се увек догађају тада. Никада нисам потпуно сигуран како ћу размишљати и осећати се наредног пролећа. Увек је некако другачије. Волим ту неизвесност која почиње да се буди негде крајем фебруара, када сунце почиње да се појављује довољно често и дуго да је могуће од Калемегдана до Славије прошетати у друштву сенке која вас у корак прати, без икаквог негодовања милећи по тротоару окићеном хиљадама и милионима жвака избачених из уста оних којима је у датом тренутку досадило да грче вилицу у механичкој тежњи за исисавањем слатких сокова тог слаткиша који се не гута. Занимљиво је то... толико је различитих уста испљунуло толико тих готово истоветних белих флека на том тротоару... Све се оне подједнако идиотски и непотребно лепе за наше ђонове, а опет, толико је разноликости у њима. Када би случајно наступила нека опасна пандемија, и збрисала већи део људске популације, опет би се, служећи се само генетским материјалом расутим дуж Теразија и Краља Милана, могло клонирати довољно психофизички различитих људи да би људска раса могла да настави своје постојање без већих проблема. Чини ми се само, да се мој клон не би налазио међу том групом одабраних да одбране постојање човека од истих оних чељусти које су у желудац прошлости проследиле већи део живих врста на Земљи. Стварно нисам никад пљунуо жваку на линији Славија- Трг републике. Бар мислим да нисам. То можда има везе са тим да никад и нисам много жвакао та срања. Мада, кад мало боље размислим, мислим да ми је крајње време да почнем, јер, ако се заиста деси да нас све покупи некаква куга двадесет првог века, желео бих да баш мој клон буде један од оних који ће носити заставу Хомо сапиенса у битци против ништавила и пролазности. Мада...кад малко размислим...који ћу им ја?! Мислим да бисмо у те сврхе морали да натерамо све наше садашње и будуће научнике, књижевнике, филозофе и спортисте да што више пљују жваке на тротоар како би нам раса након тог великог помора била паметна, маштовита и здрава. Само, то бисмо морали да спроведемо у дело одмах, јер ће већина поменутих ускоро потпуно да нестнане са наших тротоара у потрази са неким захвалнијим и исплативијим тротоарима живота. А питање је да ли желимо генетски материјал пензионера, шљакера, шалтеруша, алкоса и пропалих студената који ће једини до краја наставити да пљују своје жваке на тротоар са кога ће се можда једном стругати ДНК будућности...

понедељак, 11. јануар 2010.

Више не примам пошту

Поново сам се уместо ујутру, пробудио у време кад неки људи већ долазе са посла. У последње време сам баш опасно почео да јебавам сопствени биоритам... Знам – ускоро ће се ситуација обрнути, па ћемо да видимо ко ће кога да јебе... До тада – уживаћу у томе што сам још увек тај који диригује поменути фигуративни сношај. Поглед кроз прозор говори ми да је напољу опет облачно и да вероватно пада она кретенска киша. После једно пола сата дисања у јастук, одлучим да устанем. Док стављам воду за своју уобичајну каву абортушу, размишљам о томе како постоји сасвим реална могућност да ми једног дана, услед испијања дебилних количина тог напитка који у мом случају више подсећа на мочварни муљ, деца буду поприлично ретардирана. Попио сам пола шоље поменуте текућине и отишао у продавницу не бих ли си купио неко ђубре за доручак...или ручак, како за кога. Ујутру у продавници увек ради иста жена. Увек је затичем у истом положају за касом. Једина ствар која се за последњих пар година променила у поменутој радњи јесте чињеница да су дотичној госпођи бркови порасли за око пола центиметра... Након што сам узео хлеб и некакву идиотску саламу, отидох до држача за новине. Наслови су били следећи:
- Курир: „Чеда краде за хероин”
- Правда: „Томислав Николић: Тадић народу кашику из уста краде”
- Блиц: „Србија рај за инвеститоре”
- Новости: „Боро Остојић, пензионер: Највише волим пасуљ са ребарцима”
Помислих како би било боље да, уместо текста, уредници новина почну празан папир да умачу директно у говна, и тако их даље дистрибуирају широм ове наше ћакнуте отаџбине. Пипање и мирисање фецеса са папира је дефинитивно поучније од садржаја наших дневних новина. Бар ће деца једног дана знати да препознају срање кад га виде. Платио сам бркатој дами за касом, и кренуо дома. Код капије се сетим да погледам да ли смо добили какву наочиту пошту. Нашао сам пар коверти, извукао их и утрчао у кућу не бих ли побегао од усране кише којој се изгледа баш осладило да нама бедницима пада на главе и кровове. Коверте су биле потпуно мокре. Сандуче ми је скроз раздркано, па прокишњава. Пар рачуна: Теленор, Телеком, кабловска, упозорење пред искључење струје... и једно писмо...знао сам да није рачун јер је коверта била мала, и имала је некакву лепу маркицу на себи. Мирисала је. Погледам адресу и видим: Михаила Шолохова 66/а - да...дефинитивно је за мене...коверта је била жуте боје, па сам претпоставио да није намењена некоме од мојих родитеља. Или је за буразера или за мене. Сад ћу сазнати, рекох себи, и погледах име примаоца одмах испод своје адресе. ШТА КОЈИ КУРАЦ?! Ко је сад Милан Стојадиновић?! Милан Стојадиновић, Михаила Шолохова 66/а. Могао сам да мислим...у мојој улици иначе постоји чак неколико кућа 66/а. Тај Милан, мора да је живео у једној од бочних уличица од којих већина дели име са овом мојом... А поштара, фала курцу, боли пичка да се шета по запећцима, па је лепо, каопо обичају, све стрпао у моје сандуче... ми смо савесни људи, па ћемо поделити остатак поште... па сви се знамо ваљда, то је иста улица...да...као што се знају сви људи у Булевару краља Александра...Узео сам то писмо, и бацио га у пољски ве-це.
Како би дивно било кад би сва писма директно из сандучета упадала уутробе пољских клозета...ионако су то углавном све јебени рачуни...
А Милана ко јебе.

http://www.youtube.com/watch?v=0pWnZFrdQFE

недеља, 10. јануар 2010.

Бака Евица и њен пањ

Јутрос у седам часова,отидох до господина Миће Хаџимарковића, јединог брице у вароши. Упитах га да ли би могао да ме подшиша и обрије, јер после морам ићи код француског конзула у Београд, а сви знамо колико Француз држи до добре хигијене. Госн Мића ми рече тад како нема времена јер мора болесну мајку да одведе до најближе болнице, јер јој се појављују некакви наочити чиреви на рукама. Рекох му да нема везе и да се може слободно носити у трули курац, а што се мајке тиче, да јој желим да добије још и скорбут, па да јој поиспада и оно мало зуба што јој остадоше у глави.

Зима, џез и прашина

Од када је пао снег, скоро искључиво слушам џез, нешто класике, и наравно - Душана Прелевића. Схватио сам да је са тим човеком, те две хиљаде седме године умро и сам Београд...барем оно што је од њега остало. Ту мислим на онај Београд са душом, срцем и мудима. Мислим на град у коме су барабе писале песме, град у коме су севале песнице а не ножеви( што нажалост, није спречило Прелетово десно око да налети на један), мислим на град у коме су сви са и мало духа одлазили у кафане не би ли из њих, као из књига, упијали туђе приче, искуства и емоције, и наравно, истој тој кафани предавали своје на чување. Кад мало размислим, овде уопште није реч о ,,овом'' и ,,оном'' Београду. То је зато што он више не постоји. Са доласком боја, постајао је све безбојнији, да би се на крају претворио у неугледно анемично копиле настало спајањем лоших друштвено-политичких околности и културне деградације у последњих неколико деценија. Када бих цео данашњи Београд морао да опишем једном речју рекао бих - СПЛАВ. У случаји оног старијег, рекао бих - ЏЕЗ. Београд је тада у себи садржавао саму срж онога што називамо џезом- интелигентну спонтаност, душу прожету најразнобојнијим емоцијама из различитих времена, као и некакву недефинисану дубину чији су невидљиви чиниоци, попут прашине на старом намештају, наговештавали да је реч о нечему старом и веома вредном. Београд је БИО џез, и поред тога што се oн сам није превише свирао.