Карудијанов Осмех: Зима, џез и прашина

Од када је пао снег, скоро искључиво слушам џез, нешто класике, и наравно - Душана Прелевића. Схватио сам да је са тим човеком, те две хиљаде седме године умро и сам Београд...барем оно што је од њега остало. Ту мислим на онај Београд са душом, срцем и мудима. Мислим на град у коме су барабе писале песме, град у коме су севале песнице а не ножеви( што нажалост, није спречило Прелетово десно око да налети на један), мислим на град у коме су сви са и мало духа одлазили у кафане не би ли из њих, као из књига, упијали туђе приче, искуства и емоције, и наравно, истој тој кафани предавали своје на чување. Кад мало размислим, овде уопште није реч о ,,овом'' и ,,оном'' Београду. То је зато што он више не постоји. Са доласком боја, постајао је све безбојнији, да би се на крају претворио у неугледно анемично копиле настало спајањем лоших друштвено-политичких околности и културне деградације у последњих неколико деценија. Када бих цео данашњи Београд морао да опишем једном речју рекао бих - СПЛАВ. У случаји оног старијег, рекао бих - ЏЕЗ. Београд је тада у себи садржавао саму срж онога што називамо џезом- интелигентну спонтаност, душу прожету најразнобојнијим емоцијама из различитих времена, као и некакву недефинисану дубину чији су невидљиви чиниоци, попут прашине на старом намештају, наговештавали да је реч о нечему старом и веома вредном. Београд је БИО џез, и поред тога што се oн сам није превише свирао.