Карудијанов Осмех: Више не примам пошту

Поново сам се уместо ујутру, пробудио у време кад неки људи већ долазе са посла. У последње време сам баш опасно почео да јебавам сопствени биоритам... Знам – ускоро ће се ситуација обрнути, па ћемо да видимо ко ће кога да јебе... До тада – уживаћу у томе што сам још увек тај који диригује поменути фигуративни сношај. Поглед кроз прозор говори ми да је напољу опет облачно и да вероватно пада она кретенска киша. После једно пола сата дисања у јастук, одлучим да устанем. Док стављам воду за своју уобичајну каву абортушу, размишљам о томе како постоји сасвим реална могућност да ми једног дана, услед испијања дебилних количина тог напитка који у мом случају више подсећа на мочварни муљ, деца буду поприлично ретардирана. Попио сам пола шоље поменуте текућине и отишао у продавницу не бих ли си купио неко ђубре за доручак...или ручак, како за кога. Ујутру у продавници увек ради иста жена. Увек је затичем у истом положају за касом. Једина ствар која се за последњих пар година променила у поменутој радњи јесте чињеница да су дотичној госпођи бркови порасли за око пола центиметра... Након што сам узео хлеб и некакву идиотску саламу, отидох до држача за новине. Наслови су били следећи:
- Курир: „Чеда краде за хероин”
- Правда: „Томислав Николић: Тадић народу кашику из уста краде”
- Блиц: „Србија рај за инвеститоре”
- Новости: „Боро Остојић, пензионер: Највише волим пасуљ са ребарцима”
Помислих како би било боље да, уместо текста, уредници новина почну празан папир да умачу директно у говна, и тако их даље дистрибуирају широм ове наше ћакнуте отаџбине. Пипање и мирисање фецеса са папира је дефинитивно поучније од садржаја наших дневних новина. Бар ће деца једног дана знати да препознају срање кад га виде. Платио сам бркатој дами за касом, и кренуо дома. Код капије се сетим да погледам да ли смо добили какву наочиту пошту. Нашао сам пар коверти, извукао их и утрчао у кућу не бих ли побегао од усране кише којој се изгледа баш осладило да нама бедницима пада на главе и кровове. Коверте су биле потпуно мокре. Сандуче ми је скроз раздркано, па прокишњава. Пар рачуна: Теленор, Телеком, кабловска, упозорење пред искључење струје... и једно писмо...знао сам да није рачун јер је коверта била мала, и имала је некакву лепу маркицу на себи. Мирисала је. Погледам адресу и видим: Михаила Шолохова 66/а - да...дефинитивно је за мене...коверта је била жуте боје, па сам претпоставио да није намењена некоме од мојих родитеља. Или је за буразера или за мене. Сад ћу сазнати, рекох себи, и погледах име примаоца одмах испод своје адресе. ШТА КОЈИ КУРАЦ?! Ко је сад Милан Стојадиновић?! Милан Стојадиновић, Михаила Шолохова 66/а. Могао сам да мислим...у мојој улици иначе постоји чак неколико кућа 66/а. Тај Милан, мора да је живео у једној од бочних уличица од којих већина дели име са овом мојом... А поштара, фала курцу, боли пичка да се шета по запећцима, па је лепо, каопо обичају, све стрпао у моје сандуче... ми смо савесни људи, па ћемо поделити остатак поште... па сви се знамо ваљда, то је иста улица...да...као што се знају сви људи у Булевару краља Александра...Узео сам то писмо, и бацио га у пољски ве-це.
Како би дивно било кад би сва писма директно из сандучета упадала уутробе пољских клозета...ионако су то углавном све јебени рачуни...
А Милана ко јебе.