четвртак, 3. новембар 2011.

Дан када сам постао мрмот

Данас је среда. Можда сам ја луд, али чини ми се да се ова среда ни по чему не разликује од потоњег уторка или понедељка. Дани су постали досадни гмазови који више ни због чега немају потребу да се разликују једни од других. Или смо, пак, ми ти који се полако али сигурно претварају у досадне, пасивне гмизавце који више немају курс кога ће се држати док плове том непрегледном пучином океана свакодневице. Не знам, чини ми се да је ипак реч о овом другом. Свакодневно на интернету гледам огласе за посао, те магичне стихове који нама, свршеним студентима, магистрима и инжењерима упорно нуде светлу будућност поплочану гомилом еура, динамичним радним окружењима, шансу за напредовањем и личним и професионалним остваривањем. То ме подсети на ону епизоду Саут парк-а, ону у којој Ренди, Стенов ћале игра игрицу Хероин Хироу, где је на екрану јасно приказана рука која се упорно боцка иглом, док играч покушава да стигне некаквог слатког, насмејаног змаја. Цела фора је у томе што тог змаја нико жив не може да ухвати, док се игра заправо заснива на све бесомучнијем убадању у фиктивну вену, уз константно пробијање коже саздане од гомиле пиксела на екрану.
А на ТВ-у радикали, напредњаци, демократе и либерали испредају истоветне идиличне приче о благостању, правди, једнакости... У суштини, исти дјаво као и са оним огласима за посао. Изгледа да се најисплативија делатност данас у Србији заснива на промовисању сложене вештине, у историји уметности познате под називом „продавање муда за бубреге”. То не може, нити је икад могао свако. Ова префињена уметност, одувек је била резервисана за оне, од Бога обдарене магичним недостатком скрупула, увиђавности и свести о друштву ком припадају. Благословени били – они су једини који ово, коровом колотечине обрасло друштво, чувају од бујице апатије која се, попут канализације у Крњачи, све брже шири међу нашим зградама, кућама и улицама. Да није њих, ми не бисмо имали кога да мрзимо, коме да се смејемо и чему да се надамо. Тадићу, хвала ти што нам чуваш Косово, Дачићу, хвала што се на улицама овог лепог града осећамо безбедно, Ђиласе, хвала што на истим тим улицама не газимо по смећу, фекалијама и пребијеним хомосексуалцима, и наравно - Томо, хвала ти што бринеш за истину и правду, и проблеме незапослених, и хвала ти што повремено пред камерама љубиш малу децу – људи то све мање раде... Мислим, има таквих, али их из неког разлога госн Дачић непрекидно хапси... Хвала свима вама који се свакодневно, од јутра до вечери, трудите да се ми осећамо поноснима због тога што живимо у овој нашој лепој Србији међ' шљивама.
Живео Дан мрмота – дан када, непосредно пред буђење пролећа, слатки, месецима хибернирани глодари, коначно извирују из својих зимскух кућица, не би ли проверили да ли је напољу све исто као што је било пре него што су се ушушкали у своју зимску постељу. Радознали су да сазнају да ли је никао још који тржни центар, да ли су кинези коначно направили мост преко Дунава, и да ли је Динкић компоновао још неку песму за Кикија Лесендрића. Ах, да, док они тако помно посматрају свет који се тако много променио од прошлог новембра, људи, окупљени у масама, жељно ишчекују да виде само једну ствар: да ли ће ова љупка животиња угледати своју сенку. Ако је угледа, и врати се у своју јазбину, то значи да ће тек започела година бити рђава, и да ваља отрчати до најближег хипер-маркета у набавку уља, брашна, млека у праху и шећера у коцкама. Ако мрмот, пак, ту своју сенку не угледа, и не врати се у свој топли брлог, то недвосмислено значи да је пред нама сретна и берићетна година пуна осмеха, пара и здравља. Само, у последњих неколико година, или децнија, мрмоти су постали лењи и незаинтересовани за спољни свет, па све ређе уопште излазе напоље. Разлог за то је јасан: немају времена. Од 9 ујутру иде турска серија, после чега следе Пингвини са Мадагаскара, па сукцесивни низ културно-образовних емисија попут Фарме, Великог брата, Парова, Гранд параде, а све то крунисано емитовањем друге турске серије. Нема се, селе, времена за тамо неки излазак из куће! Па ко ће онда остати поред телȅвизора, како тај битни појам изговара фина господа са Радио-телȅвизије Србије. Нису ни мрмоти сисали весла. Боли их њихов танки пенис да губе време на нас доконе, који само чекамо да угледамо те њихове мекане, пуфнасте главице, не бисмо ли дознали хоћемо ли ове године бити срећни.
Е, па, у следећем животу, далеко би најисплативије било родити се као мрмот, и да сви заједно, од сумрака до свитања, лепо чешкамо наша мала, чупава, ушушкана јајца. И тако све до завршетка мајанског календара.

Пс За неупућене:

http://www.imdb.com/title/tt0107048/

Нема коментара:

Постави коментар