Метро к'о метро.
недеља, 14. јануар 2018.
Зелена у Пекингу и друге приче
Зеленило у Пекингу, друге је боје у односу на оно у Београду. Београдска трава, крошње дрвећа, живе ограде, све има неку другу нијансу зелене. Ово пише човек који је због недовољног распознавања нијанси црвене и зелене званично делимично неспособан за служење војног рока. Али чак и ја, тако накриво насађен, видим разлику у зеленој боји. Београдска зелена има више живота у себи, некако је старија од ове пекиншке зелене.
Црвена је, пак, овде пуно јаркија и интензивнија него она у Београду, али то је и за очекивати.
Кинеске девојке изгледају као Јапанке које су облачили Цигани.
Кинези немају Цигане, само друге Кинезе.
Овде постоји линија аутобуса "666". У Београду, она постоји само онда кад шофер металац заврши са вожњом и упути се ка гаражи.
Данас сам се возио у једном од оних њихових рикши. То је заправо у просеку тридесетак година стар мопед са набуџеним делом за седење, која му дође попут какве наочите покретне кућице. И даље ми није јасно како овако нешто може да постоји, а камо ли да вози. Нарочито је занимљив начин на који они возе ову њихову азијску верзију Дајане. Иду у супротном правцу кад то пожеле, каче тротоаре, људе, друга возила...
Проклета шизофренија.
Јуче сам у једном кафићу наручио еспресо, дупли. Конобар, клинац, почиње да ми говори нешто што у том тренутку нисам разумео. Одрично је климао главом из чијих уста је неколико пута изашла реченица: "Zhè hěn kǔ". Нисам га разумео све док није извукао телефон и преко некакве апликације за превођење енглезовао ту своју мини фразу. "Ово је јако горко", заправо је говорио.Човече. Па и треба да буде горко, све му јебем. Не вреди, кинеском непцу је ненормално све што у себи нема проклетог шећера. Клинац је био симпатичан, само је хтео да ме упозори, да се не бих разочарао. Насмејао сам се и потврдно климнуо овом мојом дебилном главом.
Црвена је, пак, овде пуно јаркија и интензивнија него она у Београду, али то је и за очекивати.
Кинеске девојке изгледају као Јапанке које су облачили Цигани.
Кинези немају Цигане, само друге Кинезе.
Овде постоји линија аутобуса "666". У Београду, она постоји само онда кад шофер металац заврши са вожњом и упути се ка гаражи.
Данас сам се возио у једном од оних њихових рикши. То је заправо у просеку тридесетак година стар мопед са набуџеним делом за седење, која му дође попут какве наочите покретне кућице. И даље ми није јасно како овако нешто може да постоји, а камо ли да вози. Нарочито је занимљив начин на који они возе ову њихову азијску верзију Дајане. Иду у супротном правцу кад то пожеле, каче тротоаре, људе, друга возила...
Проклета шизофренија.
Јуче сам у једном кафићу наручио еспресо, дупли. Конобар, клинац, почиње да ми говори нешто што у том тренутку нисам разумео. Одрично је климао главом из чијих уста је неколико пута изашла реченица: "Zhè hěn kǔ". Нисам га разумео све док није извукао телефон и преко некакве апликације за превођење енглезовао ту своју мини фразу. "Ово је јако горко", заправо је говорио.Човече. Па и треба да буде горко, све му јебем. Не вреди, кинеском непцу је ненормално све што у себи нема проклетог шећера. Клинац је био симпатичан, само је хтео да ме упозори, да се не бих разочарао. Насмејао сам се и потврдно климнуо овом мојом дебилном главом.
Неколико запажања о Кинезима
- Кинези јако споро ходају.
- Кинези мљацкају док једу.
- Кинези гласно пљују на улици.
- Прде у метроу.
- Често спавају где стигну:
у кафићима, на клупама, у метроу...
Сви кажу да је ваздух овде лош, али ја то ништа не примећујем.
Сви кажу да је Пекинг огроман, али ја само видим и осећам да
припада неким другим људима.
Филм "Изгубљен у преводу" за мене је добио једну потпуно нову вредност. Ономад сам га гледао, а сада га живим. Добро би ми дошао Бил Мареј.
Кинези раде пуно. Поште и банке раде 7 дана у недељи.
Лотос. Заправо корен лотоса. Изгледа дивно кад се исече на кришке. Али је зато укус јебени пакао.
Постоји могућност да је писмо за С. уместо у Србију отишло у Сибир. Или у Сирију...
- Кинези мљацкају док једу.
- Кинези гласно пљују на улици.
- Прде у метроу.
- Често спавају где стигну:
у кафићима, на клупама, у метроу...
Сви кажу да је ваздух овде лош, али ја то ништа не примећујем.
Сви кажу да је Пекинг огроман, али ја само видим и осећам да
припада неким другим људима.
Филм "Изгубљен у преводу" за мене је добио једну потпуно нову вредност. Ономад сам га гледао, а сада га живим. Добро би ми дошао Бил Мареј.
Кинези раде пуно. Поште и банке раде 7 дана у недељи.
Лотос. Заправо корен лотоса. Изгледа дивно кад се исече на кришке. Али је зато укус јебени пакао.
Постоји могућност да је писмо за С. уместо у Србију отишло у Сибир. Или у Сирију...
понедељак, 6. новембар 2017.
_
Седим. Чекам. Ослушкујем себе и свет.
Тишина је, како у мени, тако и изван.
Трансформација у току, несхватљиво је спора.
Ипак, осећам је.
Осећам доста тога - ваљда то значи да сам жив.
Понекад не желим да сам жив.
Напорно ми је све.
Мисли су тешке, храпаве и незграпне.
Дилеме мењају облике, величине и боје.
Људи мењају облике, величине и боје.
Свет мења облик, величину и боју.
Небо је исто.
Сунце је исто.
Месец је ту, исти као што је одувек био.
Ја нисам исти.
Ти си другачија.
Први пут у животу, слова ми нису довољна.
Речи су ми празне.
Плућа су ми све мања, а срце пред спавање ради брзо.
Можда је то због кафе, можда због тебе.
Мислио сам да ћу до сада бити мудрији,
Да ћу ствари разумети боље.
Ништа ја не разумем. Мудрост виси негде мраку,
Чека да налетим на њу случајно,
Као што сам на све битно налетео случајно.
Тишина је, како у мени, тако и изван.
Трансформација у току, несхватљиво је спора.
Ипак, осећам је.
Осећам доста тога - ваљда то значи да сам жив.
Понекад не желим да сам жив.
Напорно ми је све.
Мисли су тешке, храпаве и незграпне.
Дилеме мењају облике, величине и боје.
Људи мењају облике, величине и боје.
Свет мења облик, величину и боју.
Небо је исто.
Сунце је исто.
Месец је ту, исти као што је одувек био.
Ја нисам исти.
Ти си другачија.
Први пут у животу, слова ми нису довољна.
Речи су ми празне.
Плућа су ми све мања, а срце пред спавање ради брзо.
Можда је то због кафе, можда због тебе.
Мислио сам да ћу до сада бити мудрији,
Да ћу ствари разумети боље.
Ништа ја не разумем. Мудрост виси негде мраку,
Чека да налетим на њу случајно,
Као што сам на све битно налетео случајно.
То
Капи кише тихо шапућу речи песме коју још нисам написао.
Вероватно никада и нећу.
На столу испред мене стоје кључеви, шоља са нешто мало кафе и табла нимулида.
Гледају ме, видим да им нисам јасан.
Кафа лагано испушта свој благи мирис у простор око мене.
Простор око мене лагано певуши мелодију коју ја не чујем.
Само је осећам, знам да је ту.
Још нешто је ту око мене.
Још увек не знам шта је то.
Знам само да То није лоше.
Понекад ме То вуче на разне стране.
Доводи ме у различите улице,
Наводи ме да застанем без очигледног разлога.
Тера ме да будем замишљен.
Некад се тако изгубим у себи,
У световима којих нема,
У световима које сам у тренутку направио
Само зарад тог тренутка.
Можда је и мене неко тако у тренутку направио.
Можда сам и ја део нечијег света,
Ког заправо и нема.
Вероватно никада и нећу.
На столу испред мене стоје кључеви, шоља са нешто мало кафе и табла нимулида.
Гледају ме, видим да им нисам јасан.
Кафа лагано испушта свој благи мирис у простор око мене.
Простор око мене лагано певуши мелодију коју ја не чујем.
Само је осећам, знам да је ту.
Још нешто је ту око мене.
Још увек не знам шта је то.
Знам само да То није лоше.
Понекад ме То вуче на разне стране.
Доводи ме у различите улице,
Наводи ме да застанем без очигледног разлога.
Тера ме да будем замишљен.
Некад се тако изгубим у себи,
У световима којих нема,
У световима које сам у тренутку направио
Само зарад тог тренутка.
Можда је и мене неко тако у тренутку направио.
Можда сам и ја део нечијег света,
Ког заправо и нема.
уторак, 9. фебруар 2016.
Сунчан дан на Орловачи
Сунчан, топао дан – један од оних неочекиваних, када усред зиме небо уместо снега, крваве кише, жаба или скакаваца, одлучи да кроз облаке пропусти продорне, топле зраке сунца, који чине да на кратко заборавимо на смрзавање, депресију и ужурбано ходање од тачке А до тачке Б.
Сахрана – један од оних догађаја које бисмо сви избегли, али никада (или готово никада) то не чинимо јер се просто мора. Позната лица. Лица из прошлости. Као да су изникли из неког другог, туђег живота чији сам посматрач био. Поред уобичајне туге за главним актерима ових немилних, али и неизбежних друштвених окупљања, увек сам осећао и трачак некакве среће због сретања гомиле неких скоро или давно изгубљених људи. Можда сахране делимично и томе служе, не знам.
Разговор са пријатељима и познаницима. Коментари о језивости целе ситуације, смењују се са насумичним темама које се природно намећу у разговору. Све то ову ситуацију чини мање страшном, а више некако животном, готово обичном – у исто време сви смо свесни да је то неочекивани, преурањени пораз живота у унапред решеној борби са бледом приликом у црној одори са изразитом страшћу према косидби и игрању шаха на плажи.
Разговор на тренутак прекида крик – његова изузетна јачина условљена несагледивом дубином туге, величином и специфичним обликом капеле у функцији резонаторске кутије, накратко је распарала околни ваздух, на неколико секунди направивши савршени вакуум у околини. Његова фреквенција била је толико продорна да се звук усецао у кости, али и најдубље кутке бића. Поново разговор.
Износе покојника и стављају га у онај аутомобил за голф и сахране. На његовом ниском крову је цвеће, доста цвећа. Одмах иза аутомобила стоји млада жена са дететом у рукама. Клинац од можда највише две године. Смешио се и показивао својим малим прстом у правцу великог жутог цвета са крова возила. Жена, држећи га једном руком, одломи цвет и даје му. Нисам више видео смешак јер ми угао нијие дозвољавао, али знао сам да је ту. Мали појма нема. Гробно место. Несагледива гужва. Опет онај крик. Певао је хор. Високо изнад, прелетао је авион. Чинило се као да је звук његових удаљених мотора био у сугласју са тоналитетом хора. Авион је пролетео, а хор је још певао. Све је било готово.
Интензитет неких слика од тог дана, немерљив је. Живот је у том тренутку био беспрекорно измонтирани краткометражни филм, низ савршено уклопљених слајдова са темом губитка, животног апсурда, пролазности, и новог почетка. Волео бих да нисам све то видео, али просто се мора.
недеља, 8. јануар 2012.
Пијте више млијека, а мање нафте или како сам тражио посао
Петог октобра прошле године, коначно сам стекао диплому факултета са којим сам се натезао добрих пет година. Као што сви знамо, 5. октобар 2000. године за већину нас је представљао тренутак преокрета, тачка у времену од почев од које је требало да наши животи крену у једном новом, светлијем правцу, датум који је означавао крај једне ере сивила и друштвено-културног безнађа. После тог дана, све је постало лепо. Демократија је коначно, на плавом тепиху са жутим звездицама ушетала у наше животе. Корупција је искорењена, озлојађеност и песимизам су нестали из наших намучених српских душа, а годишња доба су коначно добила оне живописне боје које смо до тада видели само на телевизорима(барем ми који смо имали телевизоре у боји).
Те 2010. године, тај фамозни датум је за мене, по други пут, значио нови почетак. Тада сам дипломирао на Одсеку за скандинавистику на Филолошком факултету у Београду. Није ми било тешко да тих последњих неколико месеци учим као никад у животу, јер сам знао да је то неминовност за све оне који желе да стекну ласкаву титулу академског грађанина, која ће им касније у животу отварати врата успеха и опште признатости у друштву. Е, ту почиње моја прича која до данашњег дана није добила развој који сам тако жељно очекивао.
Након пар месеци од дипломирања, крећем да као практикант радим у једној од наших највећих маркетиншких компанија. Чињеница да за то није требало да добијем ни динара, никако ми није сметала, јер сам, искрено говорећи, заиста желео да научим посао – да испечем занат, што би се рекло. То је за мене био један потпуно нови свет, потпуно ван лингвистичких оквира у којима је моје академско биће обитавало толико година. Било ми је занимљиво, јер је требало да научим толико нових ствари, о којима до тада нисам знао ништа. Да скратим причу – после месец дана у тој фирми, нисам научио скоро ништа осим како се стичу квалитетни хемороиди од бесомучног беспосленог седења на климавој фотељи. Добро, мало сам претерао – ипак сам научио штошта корисно за тих тридесет дана праксе. Навешћу неке од најбитнијих сазнања до којих сам дошао:
- Главни град Брунеја је Бандар Сери Бегаvан.
- У тек откривеној гробници једног Кинеског владара из 2. века н.е. нађен је фосилизован швајцарски ручни сат.
- Амигдала је примитивни део мозга заслужан за настанак страхова.
- Цеца има стрије.
- Палма: У Јагодини нема педера.
- Тома Николић: И даље волим Шешеља.
- Баки Б3: Волим да једем.
Права истина је да за мене у том тренутку једноставно није било посла – тим у који сам запао, са клијентом је имао некакав уговор о тајности информација, и они никако нису могли да ме укључе у рад, јер их је у томе спречавао низ клаузула о тајности које су ме понекад више личиле на некакве протоколе тајних агената него на обични уговор о сарадњи између две стране. Могао сам само да их гледам, тако успешне, младе и цењене, како раде нешто што ја жарко желим, а не смем. За неке од њих сам био убеђен да се свакодневно љубе у уста са својим огледалом. Након месец дана блејања по интернету играња игрица и читања разноразне корисне и некорисне литературе, моја пракса се завршава. Рекоше ми да ће ме пребацити у другу, сестринску фирму, где ће за мене бити више посла. И тако одох ја у фирму бр.2. Тамо је ситуација била боља – био сам ван себе од среће што је коначно неко пристао да ми укаже поверење и дозволи ми да учим посао због ког сам ту и дошао. И драго ми је што сам ту радио, јер сам стварно научио много о маркетингу, о људима. Ипак, највише сам сазнао о самом себи. Нећу се превише задржавати на опису овог посла, јер је начелно, ту све било ок. На крају, ипак нисам добио посао. За мојим рачунаром се одмах по мом одласку нашла девојка која је исто као ја, дошла да ради за позамашну суму од Ништа српских динара. Поново сам, као и након студија, морао да се навикнем на темпо живота изражен кроз просту формулу: кућа – теретана, теретана – кућа. Уз то се, наравно подразумева бесомучно слање ЦВ-ја свим фирмама које у Београду нису под стечајем. И тако месецима.
Једног кишног петка око 7 сати, зазвони ми телефон. Са друге стране – један пискав женски глас који ми са одушевљањем саопштава како сам ушао у ужи избор за место у једној фирми која се бави wелнесс-ом. Није се баш потрудила да ми каже име фирме, али у том тренутку, то ми није било ни битно. До тада сам послао преко 100 ЦВ-ја, и нисам баш био сигуран коме сам све слао. Разговор: сутра у 14х. У договорено време, долазим на речено место, и ту креће Зона сумрака...или Зона Замфирова, нисам потпуно сигуран. На вратима ме дочекују скоро нестварна, насмејана лица – млади мушкарци и девојке у шљаштећим оделима, готово мормонски љубазни. Упућују ме у просторију где је требало да попуним некакав упитник. На моје изненађење, ту затичем двадесетак људи који мирно седе, чекајући да баш они добију посао. Деловало је као да ни они, попут мене, не знају шта би заправо ту требало да раде. Након петнаестак минута ишчекивања, појављује се младић са пројектором, уз речи:
- Ево, сад почиње презентација, знам да сте једва дочекали. - Каква проклета презентација – помислих. - Ало бре, па дошао сам на разговор за посао, а не на некакав матине сумњивог садржаја! Платно се осветлило, и тад ми је све постало јасно: у доњем десном углу, стајао је натпис Хербалифе. Ту је почела да се смењује плејада презентера који су са ентузијазмом причали о стотинама и хиљадама еура које зарађују, о успеху, добрим колима која возе, путовањима и дивном дружењу на семинарима у њиховој организацији. Очајник би сигурно пао на овако идиличне приче о томе како свако може да постане богат и срећан за кратко време. То што се заправо посао своди на уваљивање полусумњивих еликсира здравља људима на улици није толики проблем, кад вам се за то нуди да „живите као књаз“, како је то рекло једно од бића која су држала презентацију. Након получасовног мршења мошница, дат нам је упитник. Пошто сам некако издржао ту тридесетоминутну ерупцију логореје, одлучим да се мало пошалим са нашим домаћинима. На увид вам дајем одговоре на нека од најзанимљивихих питања из поменутог упитника:
- Којом платом бисте били задовољни у овој фирми? Одговор - 200.000 динара.
- Да ли сте спремни да похађате наше семинаре из области здраве хране? Одговор – НЕ.
- Да ли живите здраво? – Одговор – Не, и јако сам болестан.
Као шлаг на овој фекалној торти, био је разговор са референтом који ме је на ову шараду позвао. Испред мене се одједном створи омалена женска прилика изражено коцкасте главе, са косом којој би на густини позавидео и рођак Ит, из филма Породица Адамс. Дијалог је текао отприлике овако:
- Здраво Небојша, ја сам Марија, самном си причао преко телефона. Изволи седи.
Показала ми је погледом на омању столицу са моје леве стране. Кад сам сео, осетио сам се као некакав прерасли првак који је управо својом гломазном гузицом сео на столицу која је иначе предвиђена за малу, кошчату гузу детета које управо треба да пође у школу. Било је места отприлике за један мој гуз. Онај други је висио тако да је то изгледало као да сам сео на некакав балон.
- Хвала.
- Сад ћемо прећи преко одговора које си дао у упитнику који ти је предат.
- Само напред.
- Овде пише да ниси баш задовољан својом килажом(да, у упитнику је заиста стајало ово питање).
- Тачно, прекинуо сам да тренирам пре око 6 месеци, па сам успут набацио пар кила на стомаку, и пар кила у форми љубавних појасева. А имао сам раван стомак.
- Да ли би волео да то промениш?
- Да.
- Одлично, онда си дошао на право место.
- Стварно? Ја сам планирао да се вратим на тренинге, а нисам знао да их и ви одржавате. Који су вам термини?
- Какви термини?
- Па тренинга. Мени одговарају уторак, четвртак и недеља...али никако недеља пре подне и током дана, то је време кад блејим са својом девојком. Увече би било најбоље.
- Паа, ми...овај, не држимо такве тренинге. Ми држимо семинаре.
- Аааа, ја мислио да држите тренинге!
- Не, али држимо изванредне семинаре из области здраве исхране, да ли вас то занима?
- Не.
- Видим да сте у упитнику написали да не желите да похађате семинаре, али то је јако битно за стицање увида у посао који бисте обављали. Први од њих кошта само 500 динара.
- Аха, па, не занима ме, ја сам мислио да радим без семинара, а и нешто ми се не дају паре.
- Ааа...хм...да ли вас уопште занима концепт здраве исхране?
Њене огромне плаве очи жене бродоломника, постајале су све разрогаченије, да сам помислио да би у сваком тренутку, уз звук отварања шампањца, могле да искоче из својих дубоко усађених јама, тик испод огромног чела, које ме је неодољиво подсећало на чело једне врсте неразвијенијих примата.
- Не. То ми је мало досадно.
- Али, то је веома уносна инвестиција, те паре би вам се вратиле стоструко.
- Стварно? Па то је дивно. Значи, после сваког семинара, ви ми уплаћујете новац за присуствовање.
- Не. Ви бисте тај новац зарадили продајом наших производа.
- Ааа! Па, то ме не занима. Заправо, ја не желим да радим ово.
- Шта?! Па ја сам мислила да...
Ту је прекидох:
- Ја заправо нисам ни конкурисао за место у овој фирми. Ја сам свој ЦВ послао фирми Делта Комерц. Искрено, није ми потпуно јасно како и зашто сам овде позван на разговор. Ћутала је. После неколико изразито непријатних секунди тишине, скрушено ме је упитала:
- А да ли сте можда заинтересовани за коришћење неког од наших производа, они су веома...
Ту сам је поново прекинуо:
- Не, нисам заинтересован, ја више волим чврсту храну, волим да зароним зубе у оно што једем. Нисам неки љубитељ хране која мора да се пије.
Устао сам са столице, пружио јој руку, и изашао напоље. Могао сам да осетим мирис њеног збланутог погледа док сам ишао ка вратима. Мирисао је као јутарњи задах са примесама запаљене траве.
Након неких месец дана, позову ме на нови разговор за посао. Овај пут је то била нека страна брокерска компанија. Пре разговора, проверим их на нету – основана 1994. у Хонг Конгу, послује у више од 20 земаља света итд. - То је то - помислим- коначно фирма која се не сврстава у ред корпоративних секти, као што је то случај са овом претходном. Појавио сам се у фирми у договорено време. Примио ме је помало дабролики, млађи човек у поприлично старомодној пругастој кошуљи. Разговор трајао десетак минута, што је стварно деловало прекратко, али ми се некако све то чинило обећавајуће, јер је прича била стварно ок: свиђа му се мој Цв, и спреман је да ми пружи шансу у њиховој компанији. Пре практичног рада, морао бих само да прођем тронедељну обуку за брокера, након чега бих полако, бебећим корацима, почео да тргујем на берзи. Паде ми ту на памет да се то можда плаћа, али сам претпоставио да би ми овај то сигурно поменуо. Једино ми је мало сумњиво било то што ми је у неком тренутку напоменуо како неки од њихових брокера зарађују и до 5000 еура месечно. Озбиљне фирме крију податке о платама запослених као змија ноге, и то ми је убацило малену бубу у главу. Ал, нема везе, нисам хтео да размишљам негативно. Обука је била занимљива, и стварно сам се тих првих дана осећао сјајно – чињеница да поново учим, и то нешто што ми је јако занимљиво, вратила ми је елан и веру у себе, а претпоставка да ћу коначно после тога имати посао, дала ми је толико позитивне енергије, да сам се осећао као тотални цар. Мало сам се, додуше, изненадио кад сам првог дана сконтао да предавања води исти тип са којим сам имао разговор, као и да, осим мене, ту има јос 15-так људи који ће исто тако похађати обуку. После четири дана ове моје брокерске обуке, коначно је дошао крај недеље. У петак, пре почетка часа, предавач нам се обратио следећим речима:
- Која је најсигурнија гаранција у данашње време? Новац, наравно. Е, па, наша фирма је, да би се осигурала да ви после завршене обуке нећете наћи други посао, решила да уведе систем плаћања обуке. Тај новац ћемо вам, разуме се, касније вратити.
Што се тиче цене – права ситница, како би то рекао лик из стрипа алан Форд. Нећу рећи о којој је суми реч, то је мање битно од сазнања да су нас све насанкали причама о послу и вртоглавом успеху који нас чека након завршене обуке. Након овог кратког увода, и овде је следио упитник, овог пута о знању које смо стекли после прве недеље. Док сам одговарао на питања, ухватим себе како се знојим, концентрисан на давање тачних одговора. У том тренутку сине ми у главу - Па ја све ово знам!!! Да ли стварно имам потребу да то доказујем некоме ко управо од мене тражи да му платим за нешто што није требало да се плаћа, и то без гаранције да ћу после добити посао?!
И тако, опет почнем да се играм са одговорима:
- Које су основне фигуре промене тренда вредности валутних парова? Одговор - пиштаљка, банана, лисице, конопац и вазелин.
- Који су основни показатељи промене тренда? Одговор - Мучнина, дијареја, цинизам, мама и тата.
Предао сам свој папир и изашао. Неколико дана после овог догађаја, на неком форуму сам прочитао како иста фирма ово ради већ годинама уназад – најпре вас позову на разговор, где вам кажу како имате сјајну биографију, након чега вам понуде обуку, после које почињете да радите за њих. И наравно, после прве недеље, траже вам паре уз већ поменуто образложење како је то само да би се осигурали да ћете ви редовно похађати предавања, и да се после завршеног курса нећете запослити у некој банци. Разуме се, до данас никоме нису вратили паре, и нико од оних који су обуку похађали, није добио посао.
Наравоученије ове приче, дао је Грунф, још један од ликова из Алана Форда - Боље нешто од нечега, него ништа од ничега. Дакле, нађите нешто што вам попуњава време између слања ЦВ-ја - небитно да ли је то теретана, читање књига или вожња бицикла. Водите љубав, или пак, мастурбирајте ако немате са ким. Битно је да не останете без вас самих.
До следећег разговора за посао,
Поздрав
Те 2010. године, тај фамозни датум је за мене, по други пут, значио нови почетак. Тада сам дипломирао на Одсеку за скандинавистику на Филолошком факултету у Београду. Није ми било тешко да тих последњих неколико месеци учим као никад у животу, јер сам знао да је то неминовност за све оне који желе да стекну ласкаву титулу академског грађанина, која ће им касније у животу отварати врата успеха и опште признатости у друштву. Е, ту почиње моја прича која до данашњег дана није добила развој који сам тако жељно очекивао.
Након пар месеци од дипломирања, крећем да као практикант радим у једној од наших највећих маркетиншких компанија. Чињеница да за то није требало да добијем ни динара, никако ми није сметала, јер сам, искрено говорећи, заиста желео да научим посао – да испечем занат, што би се рекло. То је за мене био један потпуно нови свет, потпуно ван лингвистичких оквира у којима је моје академско биће обитавало толико година. Било ми је занимљиво, јер је требало да научим толико нових ствари, о којима до тада нисам знао ништа. Да скратим причу – после месец дана у тој фирми, нисам научио скоро ништа осим како се стичу квалитетни хемороиди од бесомучног беспосленог седења на климавој фотељи. Добро, мало сам претерао – ипак сам научио штошта корисно за тих тридесет дана праксе. Навешћу неке од најбитнијих сазнања до којих сам дошао:
- Главни град Брунеја је Бандар Сери Бегаvан.
- У тек откривеној гробници једног Кинеског владара из 2. века н.е. нађен је фосилизован швајцарски ручни сат.
- Амигдала је примитивни део мозга заслужан за настанак страхова.
- Цеца има стрије.
- Палма: У Јагодини нема педера.
- Тома Николић: И даље волим Шешеља.
- Баки Б3: Волим да једем.
Права истина је да за мене у том тренутку једноставно није било посла – тим у који сам запао, са клијентом је имао некакав уговор о тајности информација, и они никако нису могли да ме укључе у рад, јер их је у томе спречавао низ клаузула о тајности које су ме понекад више личиле на некакве протоколе тајних агената него на обични уговор о сарадњи између две стране. Могао сам само да их гледам, тако успешне, младе и цењене, како раде нешто што ја жарко желим, а не смем. За неке од њих сам био убеђен да се свакодневно љубе у уста са својим огледалом. Након месец дана блејања по интернету играња игрица и читања разноразне корисне и некорисне литературе, моја пракса се завршава. Рекоше ми да ће ме пребацити у другу, сестринску фирму, где ће за мене бити више посла. И тако одох ја у фирму бр.2. Тамо је ситуација била боља – био сам ван себе од среће што је коначно неко пристао да ми укаже поверење и дозволи ми да учим посао због ког сам ту и дошао. И драго ми је што сам ту радио, јер сам стварно научио много о маркетингу, о људима. Ипак, највише сам сазнао о самом себи. Нећу се превише задржавати на опису овог посла, јер је начелно, ту све било ок. На крају, ипак нисам добио посао. За мојим рачунаром се одмах по мом одласку нашла девојка која је исто као ја, дошла да ради за позамашну суму од Ништа српских динара. Поново сам, као и након студија, морао да се навикнем на темпо живота изражен кроз просту формулу: кућа – теретана, теретана – кућа. Уз то се, наравно подразумева бесомучно слање ЦВ-ја свим фирмама које у Београду нису под стечајем. И тако месецима.
Једног кишног петка око 7 сати, зазвони ми телефон. Са друге стране – један пискав женски глас који ми са одушевљањем саопштава како сам ушао у ужи избор за место у једној фирми која се бави wелнесс-ом. Није се баш потрудила да ми каже име фирме, али у том тренутку, то ми није било ни битно. До тада сам послао преко 100 ЦВ-ја, и нисам баш био сигуран коме сам све слао. Разговор: сутра у 14х. У договорено време, долазим на речено место, и ту креће Зона сумрака...или Зона Замфирова, нисам потпуно сигуран. На вратима ме дочекују скоро нестварна, насмејана лица – млади мушкарци и девојке у шљаштећим оделима, готово мормонски љубазни. Упућују ме у просторију где је требало да попуним некакав упитник. На моје изненађење, ту затичем двадесетак људи који мирно седе, чекајући да баш они добију посао. Деловало је као да ни они, попут мене, не знају шта би заправо ту требало да раде. Након петнаестак минута ишчекивања, појављује се младић са пројектором, уз речи:
- Ево, сад почиње презентација, знам да сте једва дочекали. - Каква проклета презентација – помислих. - Ало бре, па дошао сам на разговор за посао, а не на некакав матине сумњивог садржаја! Платно се осветлило, и тад ми је све постало јасно: у доњем десном углу, стајао је натпис Хербалифе. Ту је почела да се смењује плејада презентера који су са ентузијазмом причали о стотинама и хиљадама еура које зарађују, о успеху, добрим колима која возе, путовањима и дивном дружењу на семинарима у њиховој организацији. Очајник би сигурно пао на овако идиличне приче о томе како свако може да постане богат и срећан за кратко време. То што се заправо посао своди на уваљивање полусумњивих еликсира здравља људима на улици није толики проблем, кад вам се за то нуди да „живите као књаз“, како је то рекло једно од бића која су држала презентацију. Након получасовног мршења мошница, дат нам је упитник. Пошто сам некако издржао ту тридесетоминутну ерупцију логореје, одлучим да се мало пошалим са нашим домаћинима. На увид вам дајем одговоре на нека од најзанимљивихих питања из поменутог упитника:
- Којом платом бисте били задовољни у овој фирми? Одговор - 200.000 динара.
- Да ли сте спремни да похађате наше семинаре из области здраве хране? Одговор – НЕ.
- Да ли живите здраво? – Одговор – Не, и јако сам болестан.
Као шлаг на овој фекалној торти, био је разговор са референтом који ме је на ову шараду позвао. Испред мене се одједном створи омалена женска прилика изражено коцкасте главе, са косом којој би на густини позавидео и рођак Ит, из филма Породица Адамс. Дијалог је текао отприлике овако:
- Здраво Небојша, ја сам Марија, самном си причао преко телефона. Изволи седи.
Показала ми је погледом на омању столицу са моје леве стране. Кад сам сео, осетио сам се као некакав прерасли првак који је управо својом гломазном гузицом сео на столицу која је иначе предвиђена за малу, кошчату гузу детета које управо треба да пође у школу. Било је места отприлике за један мој гуз. Онај други је висио тако да је то изгледало као да сам сео на некакав балон.
- Хвала.
- Сад ћемо прећи преко одговора које си дао у упитнику који ти је предат.
- Само напред.
- Овде пише да ниси баш задовољан својом килажом(да, у упитнику је заиста стајало ово питање).
- Тачно, прекинуо сам да тренирам пре око 6 месеци, па сам успут набацио пар кила на стомаку, и пар кила у форми љубавних појасева. А имао сам раван стомак.
- Да ли би волео да то промениш?
- Да.
- Одлично, онда си дошао на право место.
- Стварно? Ја сам планирао да се вратим на тренинге, а нисам знао да их и ви одржавате. Који су вам термини?
- Какви термини?
- Па тренинга. Мени одговарају уторак, четвртак и недеља...али никако недеља пре подне и током дана, то је време кад блејим са својом девојком. Увече би било најбоље.
- Паа, ми...овај, не држимо такве тренинге. Ми држимо семинаре.
- Аааа, ја мислио да држите тренинге!
- Не, али држимо изванредне семинаре из области здраве исхране, да ли вас то занима?
- Не.
- Видим да сте у упитнику написали да не желите да похађате семинаре, али то је јако битно за стицање увида у посао који бисте обављали. Први од њих кошта само 500 динара.
- Аха, па, не занима ме, ја сам мислио да радим без семинара, а и нешто ми се не дају паре.
- Ааа...хм...да ли вас уопште занима концепт здраве исхране?
Њене огромне плаве очи жене бродоломника, постајале су све разрогаченије, да сам помислио да би у сваком тренутку, уз звук отварања шампањца, могле да искоче из својих дубоко усађених јама, тик испод огромног чела, које ме је неодољиво подсећало на чело једне врсте неразвијенијих примата.
- Не. То ми је мало досадно.
- Али, то је веома уносна инвестиција, те паре би вам се вратиле стоструко.
- Стварно? Па то је дивно. Значи, после сваког семинара, ви ми уплаћујете новац за присуствовање.
- Не. Ви бисте тај новац зарадили продајом наших производа.
- Ааа! Па, то ме не занима. Заправо, ја не желим да радим ово.
- Шта?! Па ја сам мислила да...
Ту је прекидох:
- Ја заправо нисам ни конкурисао за место у овој фирми. Ја сам свој ЦВ послао фирми Делта Комерц. Искрено, није ми потпуно јасно како и зашто сам овде позван на разговор. Ћутала је. После неколико изразито непријатних секунди тишине, скрушено ме је упитала:
- А да ли сте можда заинтересовани за коришћење неког од наших производа, они су веома...
Ту сам је поново прекинуо:
- Не, нисам заинтересован, ја више волим чврсту храну, волим да зароним зубе у оно што једем. Нисам неки љубитељ хране која мора да се пије.
Устао сам са столице, пружио јој руку, и изашао напоље. Могао сам да осетим мирис њеног збланутог погледа док сам ишао ка вратима. Мирисао је као јутарњи задах са примесама запаљене траве.
Након неких месец дана, позову ме на нови разговор за посао. Овај пут је то била нека страна брокерска компанија. Пре разговора, проверим их на нету – основана 1994. у Хонг Конгу, послује у више од 20 земаља света итд. - То је то - помислим- коначно фирма која се не сврстава у ред корпоративних секти, као што је то случај са овом претходном. Појавио сам се у фирми у договорено време. Примио ме је помало дабролики, млађи човек у поприлично старомодној пругастој кошуљи. Разговор трајао десетак минута, што је стварно деловало прекратко, али ми се некако све то чинило обећавајуће, јер је прича била стварно ок: свиђа му се мој Цв, и спреман је да ми пружи шансу у њиховој компанији. Пре практичног рада, морао бих само да прођем тронедељну обуку за брокера, након чега бих полако, бебећим корацима, почео да тргујем на берзи. Паде ми ту на памет да се то можда плаћа, али сам претпоставио да би ми овај то сигурно поменуо. Једино ми је мало сумњиво било то што ми је у неком тренутку напоменуо како неки од њихових брокера зарађују и до 5000 еура месечно. Озбиљне фирме крију податке о платама запослених као змија ноге, и то ми је убацило малену бубу у главу. Ал, нема везе, нисам хтео да размишљам негативно. Обука је била занимљива, и стварно сам се тих првих дана осећао сјајно – чињеница да поново учим, и то нешто што ми је јако занимљиво, вратила ми је елан и веру у себе, а претпоставка да ћу коначно после тога имати посао, дала ми је толико позитивне енергије, да сам се осећао као тотални цар. Мало сам се, додуше, изненадио кад сам првог дана сконтао да предавања води исти тип са којим сам имао разговор, као и да, осим мене, ту има јос 15-так људи који ће исто тако похађати обуку. После четири дана ове моје брокерске обуке, коначно је дошао крај недеље. У петак, пре почетка часа, предавач нам се обратио следећим речима:
- Која је најсигурнија гаранција у данашње време? Новац, наравно. Е, па, наша фирма је, да би се осигурала да ви после завршене обуке нећете наћи други посао, решила да уведе систем плаћања обуке. Тај новац ћемо вам, разуме се, касније вратити.
Што се тиче цене – права ситница, како би то рекао лик из стрипа алан Форд. Нећу рећи о којој је суми реч, то је мање битно од сазнања да су нас све насанкали причама о послу и вртоглавом успеху који нас чека након завршене обуке. Након овог кратког увода, и овде је следио упитник, овог пута о знању које смо стекли после прве недеље. Док сам одговарао на питања, ухватим себе како се знојим, концентрисан на давање тачних одговора. У том тренутку сине ми у главу - Па ја све ово знам!!! Да ли стварно имам потребу да то доказујем некоме ко управо од мене тражи да му платим за нешто што није требало да се плаћа, и то без гаранције да ћу после добити посао?!
И тако, опет почнем да се играм са одговорима:
- Које су основне фигуре промене тренда вредности валутних парова? Одговор - пиштаљка, банана, лисице, конопац и вазелин.
- Који су основни показатељи промене тренда? Одговор - Мучнина, дијареја, цинизам, мама и тата.
Предао сам свој папир и изашао. Неколико дана после овог догађаја, на неком форуму сам прочитао како иста фирма ово ради већ годинама уназад – најпре вас позову на разговор, где вам кажу како имате сјајну биографију, након чега вам понуде обуку, после које почињете да радите за њих. И наравно, после прве недеље, траже вам паре уз већ поменуто образложење како је то само да би се осигурали да ћете ви редовно похађати предавања, и да се после завршеног курса нећете запослити у некој банци. Разуме се, до данас никоме нису вратили паре, и нико од оних који су обуку похађали, није добио посао.
Наравоученије ове приче, дао је Грунф, још један од ликова из Алана Форда - Боље нешто од нечега, него ништа од ничега. Дакле, нађите нешто што вам попуњава време између слања ЦВ-ја - небитно да ли је то теретана, читање књига или вожња бицикла. Водите љубав, или пак, мастурбирајте ако немате са ким. Битно је да не останете без вас самих.
До следећег разговора за посао,
Поздрав
Пријавите се на:
Постови (Atom)
